Једна од особина које Интернет чине веома популарним јесте могућност анонимног и/или псеудонимног обраћања огромном броју људи. Сам концепт псеудонимности се користио вековима уназад за различите сврхе – постоје и познати светски писци који су писали под псеудонимом, а као такве их и данас наводимо.[1] У cyber простору постоји далеко више људи са псеудонимима него под правим именом и презименом. Дешава се и то да на различитим електронским интернет презентацијама постоје истоветни псеудоними које користе различити људи, а има и супротних случајева, да на више презентација постоји особа која користи само један псеудоним. У оба случаја, идентитет се може утврдити једино преко стила писања (литерарна анализа) или IP адресе са које се пише (техничка анализа), а најбоље комбинованом методом.
Могућност псеудонимног писања на интернету се најчешће користи у оквиру електронских форума, виртуелних места на којима је могуће учешће у разним дискусијама под различитим псеудонимима.[2] Поред електронских форума, псеудонимно потписане текстове је могуће постављати и у обичној форми електронског текста, са или без могућности постављања коментара читалаца. Таква форма писања је постала веома популарна у виду кратких текстова који представљају својеврсан електронски дневник, познатији као blog.
Нажалост, у последњих неколико година смо сведоци да је на српској православној интернет сцени актуелна појава електронских презентација на којима се пише углавном псеудонимно да би се износиле изразито негативне квалификације по питању живота наше помесне Цркве. То је само по себи нелојалан чин, не само из аспекта компјутерске етике, већ далеко више из аспекта православног етоса. Константно псеудонимно омаловажавање и вређање било чије личности или дела под паролом сведочења истине говори у прилог тезе да је у питању озбиљна социо-патолошка појава у српском cyber–простору коју је потребно темељно истражити.
I део : Фактографија
Историјат напада на православне електронске форуме
Покретање медијског напада против епископата и свештенства СПЦ је до пре неколико година било везано искључиво за медијске куће попут B92, али то није имало облик систематично организованог напада. У интернет простору је била слична ситуација – на форуму поменуте медијске куће се могло чути све и свашта о СПЦ (у траговима је понешто било и похвално), али то није био организован напад у форми свакодневне и циљно усмерене кампање.
У међувремену се десило нешто потпуно невиђено. Упоредо са појавом зилотских група у Србији, у простору cyber-Србије се појављују људи који негативна лична мишљења о свештенству, епископату и самој СПЦ износе на православним форумима. Зависно од правилника конкретног форума и спремности модератора (и администратора) да га спроводе, такви покушаји су били толерисани или директно санкционисани – уколико су администраторска овлашћења коришћена на прави начин, није постојала могућност злоупотребе е-форума и обратно, уколико се правила понашања на форуму нису поштовала, сам форум и сајт би били убрзо дискредитовани. Навешћемо два примера за обе парадигме.
Сајт Светосавље (https://www.svetosavlje.org/) је и дан-данас један од најбоље уређених православних сајтова на српском језику, са великим бројем квалитетних електронских издања чији број расте из дана у дан.[3] У оквиру сајта функционише најстарији електронски православни форум на српском језику који своје зачетке у облику YahooGroups листе има више од једне деценије. За висок квалитет дискусија на том форуму је задужено неколико свештеника, при чему правилник дозвољава критичко писање у вези са животом Цркве. Критичка мишљења у том погледу нису ретка, али она се могу износити искључиво под одређеним условима који омогућавају плодан дијалог у интересу надзидања Тела Христовог.[4] Уз то, правила листе упућују на употребу крштеног имена, а не псеудонима, што је позитивна квалитативна разлика у односу на генеричке интернет форуме.[5] Својевремени покушаји неколицине учесника да листу Светосавље претворе у место блаћења одређених личности и СПЦ као такве је била доследно санкционисана од стране свештеника-модератора: у блажим случајевима директном опоменом, а у тежим искључењем са листе. На тај начин је наведени форум-листа до данас задржао православни карактер, неку врсту израженог критичког тоналитета у смислу слободног расуђивања на разне теме на један пристојан и уљудан начин, постајући парадигма за правилно изношење критичког става у православном интернет простору.
Нажалост, постоје случајеви где су одлични православни сајтови са форумском секцијом готово у потпуности дискредитовани деловањем разних зилотских групација јер их администратори нису на време санкционисали због малициозних намера, расколничког деловања или непримереног речника. Такав случај је био са презентацијом Библиотека свети Наум, која је у почетку била једна од најбољих и најиновативнијих православних презентација на српском Интернету.[6] На форум сајта су се прво обрушили шиптарски хакери, а потом и мање-више организоване зилотске групе које су потпуно обесмислиле учешће на њему и потпуно девалвирале вредност сајта. Крајњи резултат је био стопирање целог пројекта и затварање форума, мада званично саопштење указује и на техничке проблеме. После неког времена аутори сајта су делимично обновили свој мисионарски рад, али то је била сенка првобитног успеха.[7]
Газиместан – први интернет сајт отворено расколничког карактера
Сајт Газиместан (https://www.gazimestan.com/) је почео је са радом на Видовдан 2006. године. У техничком погледу је био испод просека, те је врло вероватно у питању био на брзину урађен пројекат неколицине људи. Сајт је садржао одређене електронске чланке из области православне духовности. Они су били статичног карактера јер није рађено на постављању нових текстова. Централни, динамични део сајта Газиместан био је форум под називом „Православље и дух времена“.[8]
Није претерано рећи да је наведени форум био први српски форум отворено расколничког карактера. На њему су епископи, свештенство и сама СПЦ могли без санкционисања бити вређани и оптуживани на најразличитије начине, при чему је такво понашање од стране администратора било потпуно допуштено, па чак и охрабривано и протежирано. Тако нешто је дефинитивно по први пут виђено када је реч о сајтовима православне тематике на српском језику.
Оно што је била друга значајна карактеристика овог форума јесте да су његови учесници углавном писали под псеудонимима. То је одлика интернет форума уопште, али проблем је чињеница да се начином писања велики број учесника посредно заклањао иза ауторитета неких епископа иако се накнадно показало да нису имали њихову подршку.
Све наведено је било довољан разлог да се Газиместан и званичном синодском одлуком отворено означи као сајт расколничког карактера, те да се отворено укаже на лажно заклањање учесника форума иза ауторитета неких епископа.[9]
Недуго после синодског саопштења Газиместан је угашен од стране његовог власника, при чему су неке од дискусија са овог форума касније постављене на концепцијски сајт-близанац ИХТУС.
Активни сајтови расколничког карактера
Непосредно по гашењу сајта Газиместан, старе дискусије се преносе и нове настављају на сајту ИХТУС (https://ihtus.us/), сајту-наследнику у доктринарном, стилском и сваком другом погледу.[10] После неразјашњених и чудних околности у вези са узастопном променом домена, сајт је коначно постављен на .us (амерички) домен. Његов централни део је електронски форум, а најпосећенија рубрика „Православље данас“.[11]
Осим тематске сличности са Газиместаном, матрица је пресликана и по питању поткултурног речника, начина ословљавања појединих личности из СПЦ, хаотичног стила писања, изражене употребе карикатура и слика са коментарима монтипајтоновског типа… [12] Оно што је технички напредак у односу на Газиместан јесте редовно постављање компресованог видео-материјала на сервер, пробраног и редигованог углавном од стране неколико истих особа.
Поред ИХТУС-а, од скора је познат и сличан сајт под називом Браничевски ревнитељ (https://www.revnitelj.com/). За разлику од претходног, Браничевски ревнитељ није имао форум и држао је нешто другачију концепцију која се састоји у давању званичних саопштења и реакција различитих личности и групација, преноса и транскрипта трибина, разговора, а све то често у маниру информативне агенције.[13] За разлику од ИХТУС-like сајтова, ово је облик далеко лакши за анализу, читање и адекватан одговор. У време писања овог чланка, сајт је имао проблеме техничке природе те је приступ његовом материјалу био онемогућен, да би на крају аутори сајта објавили саопштење на партнерским сајтовима, у коме су навели да је Браничевски ревнитељ престао са радом због хакерског упада, као и да је цео његов садржај побрисан.[14] Сајт је, међутим, посредно активан јер своја саопштења преноси на „партнерске“ сајтове.
У класи наведених сајтова спада и Савест (https://www.savest.org/), мада са специфичним видом деловања и другачијим стилом обраћања. То је практично једна проста HTML страна са подстранама које садрже критичке текстове на рачун личности СПЦ у књижевној форми (пре)наглашеног сарказма и сатире. Донекле се приближава форми blog-a, али нема могућност редовног коментарисања текстова, због чега му је форма ипак статична. Чињеница да су текстови ad hominem карактера уз наглашену подругљивост их такође сврстава у горњу групу сајтова.
Својеврсна медијска логистичка подршка наведеним сајтовима налази се у облику интернет пројекта Novinar.de, који се налази на истоименом немачком домену. Поред црквених тема, на сајту се пише о Косову, дневнополитичкој ситуацији у Србији и на Балкану, геополитичким темама, а наводи се и избор из светске штампе. Ванцрквене теме Novinar.de објављује у мањем обиму и не толико истакнуто. Сајт има и неколико својих колумниста, који пишу специјално за њега.[15] Уреднички коментар на сајту каже да је идеја сајта објављивање текстова без цензуре, ради што објективнијег обавештавања људи у Републици Србији, мада правилник говори нешто другачије.[16] Овај сајт је технички далеко напреднији од наведених претходника, а могуће и финансијски подржаван у погледу послова око ажурирања материјала. Текстови на њему се постављају у виду blog-ова, дакле са могућношћу коментара које уредник дозволи, што је још једна разлика у односу на претходно наведене сајтове. Веза са њима је у томе што одређене текстове (углавном званичне реакције или текстове познатијих псеудонима) преузима директно од њих, потписујући извор и време преузимања, при чему са неким сајтовима има „партнерски“ однос.[17]
У том погледу Novinar.de представља неку врсту портала, сабирног места текстова који се објављују на осталим расколничким сајтовима сличне врсте, одакле се даље медијски прослеђују.
После појединачне идентификације сваког од наведених сајтова и навођења чињеница које говоре о њиховом антицрквеном деловању, потребно је извршити и дубинску њиховог садржаја.
II део : Анализа
Тематске групе
Анализа текстова који се налазе на наведеним сајтовима даје занимљиве закључке. За сајтове форумског карактера (Газиместан & ИХТУС), афирмативне теме из области православне духовности су потпуно засењене негативним ставовима према различитим личностима, питањима, догађајима, тако да се може рећи да су готово све теме и поруке реактивног карактера уз негативне конотације. Оне би се могле поделити у неколико великих група.
Прва велика тематска група се односи на критику одређених теолошких мишљења. Истине, ради, у мору порука се може наћи на неколико капи добрих теолошких критика, али проблем огромне масе заглупљујућих порука написаних поткултнурним речником обесмишљавају тему у тоталитету. У том погледу је безлогосност основна карактеристика таквих тема на расколничким сајтовима.[18]
Друга велика група тема јесу оне које се баве коментарима различитих црквених и друштвених догађаја везаних углавном за нашу помесну Цркву, при чему у погледу речника и смислености важи потпуно исто што и за претходну тематску групу.
И трећа велика тематска група јесу написи усмерени директно на дискредитовање одређених личности Цркве, пре свега епископа и свештенства, при чему се по правилу користи дегутантни речник који је ван сваког канона пристојности.[19]
Дакле, оно што је заједничка нит за све три тематске групе на расколничким сајтовима је потпуно одсуство сваког културолошког обрасца који би упућивао да је реч о православним хришћанима и коришћење израза који би тешко могли да се сведу под православну културу говора.[20] У том погледу, расколнички форуми показују невероватну сличност са Forumom B92.[21]
„Сведочење Истине“ под плаштом псеудонимности
Критике (а често и увреде) на рачун епископата и свештенства на наведеним сајтовима се углавном износе под псеудонимом, а увек без пуног имена и презимена. Такав приступ се не може окарактерисати као сведочење Истине – међу Светитељима хришћанске Цркве није постојао пример нападања и омаловажавањем других особа са конкретним именом и презименом уз заклањање иза псеудонима.[22] Истине ради, треба рећи и да је постојао случај једног учесника који је доследно користио име и презиме када је писао велики број увреда на рачун епископата СПЦ, али се тај исти човек касније јавно појакао и дао извињење свима које је увредио или лажно оптужио, што говори о питању одговорности када се нешто каже тако и псеудонимно.[23] То је и једини позитиван пример из целе ове тужне приче.
Технике манипулације
Могуће је да постоје људи који учествују на наведеним сајтовима, а да су притом убеђени у исправност својих ставова и да верују да тиме „Богу службу чине“. У том случају, нема манипулације са њихове стране, али постоји велика заблуда. Међутим, постоје и свесне манипулације од одређене групе људи, очигледно ради убеђивања људи који прате поруке. У том погледу се првенствено користе аудио-видео материјали који се на расколничке сајтове постављају углавном у обрађеном и исеченом облику. Са друге стране, видео извештај о једном истом догађају се поставља „на кашичицу“, свакодневно, вероватно да би се евентуални посетиоци сајта навикли да сваког дана долазе на њега. Накнадно постављање у посебан контекст и постпродукција такође може доста тога да измени у перцепцији догађаја, при чему се снимци пристрасно коментаришу, а личности погрдно именују. Понекад се чак објављује и потпуно приватна преписка.[24] Тиме се дирекно моделира свест просечног и углавном неупућеног посетиоца сајта. Користи се и систем натегнутог повезивања којим се истиче и наглашава неки небитан детаљ да би се форсирао чудан закључак или се додају коментари који збуњују неупућене људе и наводе их у заблуду.[25]
Неке чудне околности
Потпуно је неуобичајено да један новинарски портал преноси коментаре са неког форума, док је у случају портала Novinar.de управо то пракса.[26] Приметно је и то да је у скорије време на наведеним сајтовима критована и Руска православна црква (због става према расколницима у сопственим редовима), иако је познат њен тврд антизападни став по многим питањима.[27] То говори у прилог чињенице да је ствар далеко ширег карактера од односа према самој СПЦ.
Занимљиво је и то да неки од расколничких сајтова на српском језику на насловној страни дају линк за познати свеправославни портал hristianstvo.ru, док он са своје стране у свом каталогу не даје ни један од ових сајтова (што значи да од овог портала и нису ни препознати као православни сајтови).
Једна лична нота – борба против информационог тоталитаризма
Овој проблематици се мора приступати што објективније, одмерено и без личних односа, али у наставку текста ће ипак уследити и једна лична нота. Веома актуелна тема на расколничким сајтовима јесте „чиповање Србије“, односно пројекат увођења биометријских система идентификације за све грађане у тоталном, ултимативном и инвазивном погледу. Тај пројекат је пре свих и изнад извих у Србији критиковала СПЦ, пре свега епархија жичка. То признају чак и атеисти, агностици, либерали… и многи други који су ван Цркве, а боре се против наведеног биометријског система.[28] Чињеницу да је СПЦ стала на бранику отпора против оваквих система су посведочили и њени отворени непријатељи, сваки на свој начин.[29] Та чињеница је потврђена и међу светским организацијама које се боре за право на приватност, међу којима је са великом радошћу одјекнула вест да је један мали народ на Балкану уз подршку своје Цркве успео да се избори за своја електронска права.[30]
Дакле, сви то знају, и верни и неверни, и либерали и конзервативци, и домаћи и страни…сви осим људи који пишу на расколничким сајтовима. Иако је похвално то што и они сами пишу против информационог тоталитаризма, јадно је то што прећуткују чињенице у вези са борбом коју је Црква војевала (и још увек војује) по по том питању, само зато што имају анимозитет према неким архијерејима и свештеним лицима, наводећи да се Црква једва огласила по том питању. Жалосно је да на расколничким сајтовима нигде нећете моћи пронаћи информацију да је прве научне скупове против оваквих пројеката организовала СПЦ, тачније епархија жичка са благословом еп. Хрисостома.[31] Нигде нећете пронаћи чињеницу да је Синод СПЦ 2006 године захтевао стручно мишљење о томе и да је на иницијативу чланова тадашњег Синода направљена прва српска стручна студија из те области.[32] Нигде се не истиче чињеница да је Сабор СПЦ јавно тражио повлачење спорног закона што је пресудно утицало на могућност добровољности по питању чипа на личним исправама. А скорашње саопштење канцеларије Светог Архијерејског Синода СПЦ у коме се даје оштра и прецизна критика у наведеном погледу, уз захтев Влади да поштује права грађана је споменуто успутно, уз ситничаве и сумњичаве коментаре, управо онако како су и фарисеји пребацивали Христу за његова дела.[33]
Чињеница да је проблем „чиповања Србије“ једна од најактуелнијих тема на расколничким форумима (са разлогом), а да се допринос СПЦ у борби против тог концепта намерно прећуткује или изврће (очиглено са неким другим разлогом) говори сама за себе, тако да са наше стране има једно велико: No comment!
Закључак
Можда је после свега наведеног коначни закључак излишан. Ипак, на крају је важно истаћи да овај чланак ни у ком случају није осуда људи који пишу на наведеним сајтовима – он представља позив њима да о свом деловању погледају и из другачије перспективе него што је она која им се чини правом. Ако заиста сматрају да су верни настављачи православног предања, онда нека учине и један предањски метод: нека се неколико седмица склоне са тих сајтова, а у исто време умноже молитве Богу за просветљење ума, па потом нека чине оно што им срце каже. Ако су искрени у свом деловању као што је и ревнитељ Савле био искрен, Бог их сигурно неће оставити на странпутици.
А за оне са малициозним намерама… Аутор овог чланка је потпуно свестан да ће после овог текста на себе навући велики бес људи који немају добре намере, а чије је деловање анализирао, тако да ће се убрзо сасвим вероватно појавити и „занимљиви“ написи о њему самом на пометнутим сајтовима. Но то није битно, све ће ионако бити проверено и огњем испитано на Суду Божијем. А тамо неће бити псеудонима...
*Чланак је првобитно објављен у Жичком благовеснику, јул 2008.
[1] Историја познаје многе случајеве мислилаца који су писали своја дела под псеудонимом. Примера ради, Марк Твен је псеудоним писца Семјуела Клеменса, а право име познатог антиутописте Џорџа Орвела је заправо Ерик А. Блер. Некада се дешава да писци пишу под два одвојена имена, зависно од области – тако је математичар Чарлс Доџстон своје научно-фантастичне новеле објављивао под именом Луис Карол.
[2] По питању православне духовности, концепт електронских форума може имати негативне и позитивне стране, што зависи од више фактора. Погледати детаљније о томе у нашем тексту „Електронски Ареопаг“, Православље 909, 2005, на адреси: https://www.pravoslavlje.org.yu/broj/909/tekst/elektronski-areopag/.
[3] То је први српски сајт који је у електронском облику објавио дела попут Добротољубља, Житија Светих, дела владике Николаја и многих других класика православног хришћанства. На сајт се редовно постављају нова православна издања.
[4] У члану 9. Правилника листе Светосавље између осталог стоји „…забрањено је вређање других чланова, наношење штете угледу и поверењу у СПЦ и нашег заштитника пред Богом Св. Саву. Посебно се искључује свака могућност коришћења хулних речи (псовки) и вулгарног изражавања. Чланови су дужни да се уздржавају од ширења непроверених и лажних информација, цинизма, лицемерја, реваншизма.“ У члану 10. стоји „Разматрање савремених црквених тема (као што су екуменизам, календар и слично) на начин који одудара од става СПЦ дозвољено је, све док се поруке образлажу на хришћански пристојан начин и са љубављу…“, а у члану 11 „Она лица која у својој преписци не поштују Правила или не показују поштовање према Цркви, свештенству и својим ближњим, након опомене биће искључена…“. Правила листе Светосавље се налазе на адреси: https://www.svetosavlje.org/lista/pravila.html.
[5] Погледати члан 6. Овај захтев је у пракси тешко остварив и показује ефикасност једно код људи са постојаном хришћанском савешћу. Занимљиво је да се под утицајем овог правила велики број учесника листе потписује пуним именом и презименом – тачност тих података је, додуше, тешко проверити (због концепта на коме е-форуми функционишу) и постоји могућност да неко користи лажно име и више налога, тако да све остаје на савести онога ко пише. У прилог овој пракси конкретног именовања иде и чињеница да учесници листе Светосавље редовно организују међусобне сусрете и упознавања уживо.
[6] Као таквог смо га представили и у Православљу, септембра 2004. године. Сајт и данас ради, на адреси https://www.bsn.org.yu/ и има доста доброг материјала у електронском облику. Сајт се у почетку својом иновативношћу толико издвајао од осталих сајтова, да се чак нашао у глобалној листи препорука потпуно антицрквених институција попут телевизије B92 (погледати: https://www.b92.net/link/index.php?view=201&lim=10).
[7] Погледати саопштење на https://www.pravoslavac.net/, страни која је била форумски део сајта БСН. Занимљиво је да у тренутку писања овог чланка саопштење о прекиду форума још увек стоји, али да сам форум ради (додуше у полуфункционалном облику, пошто линкови нису сређени, због чега је потребно мало ручног пребацивања индексног броја у адресном делу претраживача).
[8] С обзиром да је тај домен данас неактиван, дискусијама са Газиместана смо приступали делом преко www.webarchive.org архиве, делом преко Google cache система, а највише преко сачуваних дискусија на сајту ИХТУС, његовом сајту-наследнику.
[9] Синодска одлука под називом „Свети архијерејски синод Српске Православне Цркве против злоупотребе интернета“ објављена је на званичном сајту СПЦ 14. фебруара 2007. године, на адреси https://www.spc.yu/Vesti-2007/02/14-02-07-c.html#zlo. У синодској изјави за медије стоји „Поводом све учесталије појаве отварања анонимних електронских страница разних душебрижника и самозваних бранилаца Православља, који на најгрубљи начин нападају Српску Православну Цркву, блатећи, између осталог, лик и дело и неких од најстаријих и најзаслужнијих њених Епископа, покушавајући да на врло перфидан начин створе раздоре у самој Цркви, Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Артемије, кога ови самозванци тобоже узимају у заштиту, је у данашњој седници Светог Архијерејског Синода изјавио да не стоји иза сајта Газиместан (www.gazimestan.com), ограђујући се јавно од овога и других сличних Веб презентација које његово име користе као параван за нападе на Српску Цркву и Јерархију. Они немају благослов Епископа Артемија, нити се он слаже са садржајем таквих електронских медија.“
[10] Међу дискутантнима је и велики број људи са Газиместана, а у оквиру форумског дела ИХТУС-а постоји read–only рубрика посвећена дискусијама са Газиместана, што додатно говори о органској вези између та два интернет пројекта.
[11] У тренутку писања овог текста све остале рубрике заједно (њих 24) немају ни приближно толико порука као она сама – на њој је написано преко 4000 порука у 200 тема за мање од годину дана.
[12] „Новотарци“, „змијолози“, „паписти“, „жестоки момци“… само су неки од најпознатији епитета који се редовно користе за неке епископе СПЦ. Поред тога, они се често ословљавају световним именима, док се њихова монашка имена најчешће поспрдно изврћу, скраћују, преобликују…. Слике епископа и свештеника често иду уз „балончић“ коментаре који су углавном инфантилног карактера.
[13] Примера ради, неки прилози су се често постављали „са ознаком хитно“, управо према парадигми новинарског стила, док су на једној страни сајта скроловале актуелне вести и саопштења исл.
[14] Обраћање јавности под називом „Braničevski Revnitelji – Revniteljima!“ налази се на адреси https://www.novinar.de/2008/06/27/branicevski-revnitelji-revniteljima.html.
[15] Између осталог, то су правник Жељко Которанин, инжењер и међународни трговац Јанко Бојић, Срђан Марјановић.
[16] У оквиру одељка О нама стоји „Informacije, vesti, komentare, intervjue, analize, otvorena pisma, javna saopštenja i sve ostale vidove, pisane komunikacije možete baš ovde, baš kod nas, i bez cenzure, javno publikovati“, док у одељку Постаните новинар стоји „…Vaši prilozi biće po potrebi “uređeni” od strane naših urednika…“. Није јасно какво уређивање је у питању, с обзиром да је реч стављена под наводнике, па се може сматрати да је у питању редиговање и измена текста у складу са уређивачком политиком сајта.
[17] Такав статус има Браничевски ревнитељ.
[18] Неке теме, попут екуменизма, итекако захтевају критичку опсервацију из свих могућих аспеката, уз максимално критичан став. Међутим, начин на који се те теме обрађују мора бити примерен православним хришћанима. Са друге стране, хаотичан начин писања, погрдне речи и узвици, насумично смењивање озбиљног и неозбиљног… наведене форуме чине потпуно безлогосним. На који начин валоризовати и узети за озбиљно критику екуменизма коју дају учесници овог форума коју, примера ради, прате слике нечега што личи на припаднике Хамаса, Хезболаха или њима сличних милитантних групација, затим Бин Ладена, уз коментаре типа „То, јаране!“, а све разнобојно, у разним величинама фонтова…. Слично томе, теологија митрополита пергамског Јована Зизјуласа је такође једна од „врућих“ тема на расколничким сајтовима. Она је сама по себи подложна критици и било је православних теолога који су такву критику износили веома упечатљиво, уз уважавање позитивних аспеката и доприноса овог теолога. Са друге стране, на наведеним сајтовима се не наводи готово ниједан позитиван аспект те теологије, док се са друге стране митрополит Зизјулас накажњено од стране администратора назива „Змијулас“, а људи са Богословског факултета у Београду „змијолози“ и „гњиде“. Та врста карикирања, вређања и извратања не може бити својствена надахнућу Духа Светог.
[19] На Газиместан форуму су највише нападани епископ бачки Иринеј (Буловић), епископ шумадијски Јован (Младеновић), епископ браничевски Игњатије (Мидић) и умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић), а од осталих лица презвитер Александар (Ђаковац), администратор форума Верујем (https://forum.verujem.org/). На ИХТУС форуму је у последње време главни акценат напада преусмерен на епископа жичког Хрисостома (Столића), умировљеног епископа захумско-херцеговачког Атанасија (Јевтића), митрополита црногорско-приморског Амфилохија (Радовића) и ђакона Радоша Младеновића.
[20] Имена и називи се намерно изврћу, углавном се користе огромна и разнобојна слова која отежавају читање текстова (иначе, на интернет форуму коришћење великих слова је реткост, јер тиме у ствари подижете глас на свог саговорника), праве се фото-монтаже са разним коментарима, уз коришћење уличног жаргона. Поред тога, повезују се потпуно неповезане ствари уз коришћење чудних илустрација и погрдних коментара, што ствара велику тегобу и немир приликом читања. Уколико упоредимо ИХТУС у односу на Газиместан, поред збрканог редоследа, великих и малих слова, различите величине и карактеристика фонтова, боја… у оквиру једног те истогодговора, у негативном смислу је еволуирала употреба смајлија и сличних emoticon–а током писања. У екстремним случајевима се може десити да једна порука носи више emoticon–a него речи. На пример, постоји пример поруке која на подељени цитат одговара једном реченицом која се понавља шест пута, при чему је свако понављање пропраћено са по тринаест шимпанзи који скачу и играју у неком лудачком ритму (!).
[21] На том форуму је такође „негован“ сличан етос и култура изражавања, неистомишљеници се нису трпели, а они који би били упорнији у борби би били одстрањивани. Такав је својевремено био случај и са аутором овог текста, који се отворено побунио против атмосфере лажи и фалсификовања на Forumu B92 и због тога „зарадио“ искључење са форума на 10 година. Погледати о томе наш текст „Форумом против истине“, Православље 976, на адреси: https://www.pravoslavlje.org.yu/broj/976/tekst/forumom-protiv-istine/.
[22] Једну тежину има критика одређене личности коју потписује неко именом и презименом, а другу када то чини под псеудонимима.
[23] У питању је извесни Вукман Чејовић. Није познато да ли је то аутентично име и презиме и да ли се под њим појављивало више особа, али је тај кориснички налог био активан на више интернет форума и користио је исти стил писања. Занимљиво је да је на Газиместану и још неким форумима В.Ч. прво износио критике и увреде на рачун одређеног броја епископа, да би потом објавио званично извињење епископима које је увредио и повредио својим неодговорним понашањем, оградивши се и од Газиместана. Он је такође у једној поруци оптужио професора књижевности, Владимира Димитријевића, да стоји иза једног од главних псеудонима са сајта Газиместан (псеудоним Асистент). На то је Димитријевић званично реаговао једним текстом (тој реакцији под називом „Мудри као голубови и безазлени као змије“ се може приступити на адреси: https://www.vidovdan.org/print887.html), при чему се Чејовић и пре те реакције јавно извинио и за ту дезинформацију. Тако псеудонимност на расколничким сајтовима није коришћена само као средство које омогућава беспоштедну критику без одговорности (пред људима, али не и пред Богом, наравно), већ је отворила и низ манипулација у којима су могли да страдају неки људи који нису били ни криви ни дужни и да буду повезани са псеудонимом неке друге особе. У овом случају се показало колико је битно да неко износи свој став под именом и презименом: његова реч носи одређену тежину, због чега се и на његове тврдње одговара, а са друге стране, уколико то није истина, јавно покајање се показује могућим и успешним, а што је најважније – спасоносним.
[24] Еклатантан пример јесу догађаји у жичкој епархији. Један од људи које сајт ИХТУС тим поводом покушава да дискредитује јесте ђакон Радош Младеновић, директнор Дома Владике Николаја у Краљеву. Снимци полемике ђакона Радоша са расколничким групама су постављени тако да нису комплетни, ђакон се уместо „протођакон“ изнад снимака назива „пропођакон“, а испод његових слика стоји „ђакон силеџија“ (какав је то силеџија, када се на снимку види да њега окружује и провоцира далеко више других, наводећи да ће му следећи пут чак тражити визу за Пожегу). Врхунац свега је чињеница да су учесници сајта објављивали приватне SMS преписку са ђаконом Младеновићем, ван његовог знања. Занимљиво је да је поменути ђакон већ годинама мета напада антицрквене штампе, при чему је зарадио епитете попут „портпарол антибиометријског фронта“ (тако га је ословио Теофил Панчић, познати љубитељ СПЦ, јер је ђакон био један од истакнутих бораца против биометријских система идентификације у ултимативном погледу).
[25] Примера ради, често се објављују слике сусрета са римокатоличким , протестанстским, исламским… теолозима, али се постављају у контекст заједничког богослужења, што су две потпуно неспојиве ствари: православни хришћани јесу отворени за разговор са свима осталима (насупрот различитим секташима), али увек и неодступно осуђују и саму могућност саслуживања са онима са којима не деле исти доживљај Христа. Стога не могу у истој равни бити постављене слике саслуживања са неправославнима (што је строго забрањено) и сусрета са њима (што је нормално). Међутим, човек који не може да направи разлику између заједничког богослужења и обичног сусрета може бити преварен контекстуално уклопљеним сугестивним коментарима.
[26] Преносе се коментари са ИХТУС форума, а раније са Газиместана, што говори у прилог чињенице да сајт Novinar.de није новинарски портал, већ да суштински гледано има другу намену. Занимљиво је да он није конзистентан ни у другим аспектима рада. Примера ради, директно испод тема о духовном животу стоје рекламе потпуно овосветског карактера. Тако се на поменутом сајту поред информација из живота Цркве могу наћи упоредо и рекламе за „30. 000 бесних риба“, која рекламира сајт Furka, највећу on–line журку на интернету који на својој насловној страни каже да је то „…predstavlja nešto na šta su svi naloženi, nešto na šta se svi furaju...“. Чини нам се да сваком здравом православном хришћанину та врста културолошког синкретизма не може бити духовно здрава појава, те да управо треба избегавати сајтове који на истом месту постављају дијаметрално супротне садржаје у духовном погледу јер то посредно отупљује критички апарат хришћанина који данас треба да је оштрији више него икад.
[27] Због догађаја у вези са ставом архијереја РПЦ према епископу Диомиду, цео епископат РПЦ је такође проглашен „ватиканском хунтом“. Уколико се зна да најтврђи став према Ватикану у целом православном свету има управо Московска патријаршија, јасно је у коме правцу иде деловање учесника наведених форума. Погледати тему „Санкције епископу Диомиду“, на https://ihtus.us/ihtus/viewtopic.php?t=859.
[28] Погледати одличну анализу Филипа Ејдуса, под називом „I stvori Bog gradjanska prava…“, на адреси: http://www.ceeol.com/aspx/getdocument.aspx?logid=5&id=ED6C1239-2DFE-4044-9EC3-EA665141A6E5.
[29] Између осталих, Теофил Панчић („Nečastiva lična karta“, Pobjeda) и Жарко Кораћ („Pravoslavlje i čipovi“, Nezavisne novine, https://www.nezavisne.com/dnevne/stav/st07182006-01.php).
[30] EDRI, „Serbia rejects biometric ID cards“, на адреси: https://www.edri.org/edrigram/number5.2/serbia-id-cards. Ево делова извештаја:.… During its bi-annual Holy Assembly of Archpriests in early October 2006, the Serbian Orthodox Church issued a decision delegating the Holy Synod – its executive body – to „intervene with the relevant authorities in order to prevent the recently-passed Law on ID cards from being put into practice...“
[31] А то знају у целом свету који се бори против тога. Погледати EDRI, нав. чланак. –„..In March 2005, the Zhicha Bishoprie of the Serbian Orthodox Church organized a scientific forum, from which a number of IT professionals, university professors and intellectuals sent a signed appeal, the so-called Zhicha Appeal (“Zicki apel”) to the Serbian government, asking for a delay in the introduction of the new ID card law until a public and expert debate could be organized...During its bi-annual Holy Assembly of Archpriests in early October 2006, the Serbian Orthodox Church issued a decision delegating the Holy Synod – its executive body – to „intervene with the relevant authorities in order to prevent the recently-passed Law on ID cards from being put into practice...“
[32] Студија о биометрији урађена на захев САС СПЦ се може преузети са адресе: https://www.ipsbgd.edu.yu/uploads/content_491_BiometrijaSuboticWEB.pdf.
[33] На ИХТУС форуму је то саопштење само од стране неколико учесника пропраћено са поздравом, док су сви остали у њему тражили нечији интерес, извлачили га из контекста, оспоравали добре намере… уједно, чинили све само да не постоји нешто што говори афирмативно по питању деловања СПЦ. Сајт Novinar.de то саопштење није ни пренео, иако је у сличним случајевима прилично ажуран. Саопштење се налази на званичном сајту СПЦ, у одељку Синодска саопштења.