… Центaр за проучавање и употребу савремених технологија у оквиру Српске Православне Цркве ускоро треба да почне са радом.
Повод за оснивање Центра је двојак. На првом месту то су мисионарске потребе наше Цркве које захтевају праћење савремених информационо-комуникационих технологија. Поред тога, жеља нам је да потврдимо цивилизацијску улогу Цркве у нашем друштву и да дамо студиозан, перманентан и правовремен одговор на технолошке изазове са којима се савремена цивилизација сусреће.
Које информатичке области ће бити сконцентрисане у Центру?
Највећи број информатичких активности биће усмерен на проучавање и употребу интернета, нових видова комуникације, очување електронске приватности грађана и праћења технолошких трендова и изазова.
Ко су Ваши најближи сарадници са којима реализује оснивање Центра?
Центар има сталне и спољашње стручне сараднике. Тренутно имамо седам сталних сарадника, који су стручњаци из области информационо-комуникационих технологија, са одговарајућом школском спремом, а поред тога су и познаваоци православне теологије, неретко са теолошким образовањем.
Када је планирано отварање Центра и колико је средстава било неопходно за његово оснивање?
Центар почиње са радом у септембру, а средства за његов рад ће зависити од конкретних пројеката, с обзиром да ће једини фиксни део средстава бити по питању технолошке инфраструктуре.
Које новине ће овај пројекат унети у СПЦ?
СПЦ је и до сада пратила технолошке новине и прилагођавала се њима, али то није имало облик институционалног деловања. Увођењем институционалног деловања у ову сферу СПЦ ће добити на студиознијој обради ове проблематике и бржем одговору на изазов савремених технологија.
Да ли ће Центар пласирати нове методе у комуникацији са јавношћу и свештеним лицима?
Центар ће редовно слати press release за штампане и електронске медије, уз који ће најчешће ићи и пропратни материјал. Такође ће по потребе организовати јавне расправе и округле столове на којима ће учеће узимати еминентни стручњаци из технолошких области. Са свештенством ћемо остваривати нешто другачији вид комуникације.
Да ли се већ назиру противници ове идеје?
Мислим да ће највећи број људи подржати ову идеју јер је корисна и за Цркву и за друштво. А биће и ових других, свакако.
Какав је однос свештенства према коришћењу интернета?
Постоје свештеници који користе интернет у свакодневном мисионарском раду. Примера ради, сајт Светосавље и његову листу више година води неколико свештеника. На том сајту је могуће и добити одговор на неке духовне недоумице. Дакле, став свештенства СПЦ према интернету је начелно афирмативан, уз напомену да интернет комуникација нипошто не може заменити литургијску комуникацију која је од суштинског значаја. Интернет може бити само помоћни вид комуникације.
Шта су, по вама, добре, а шта лоше стране интернета гледано из црквеног угла?
Добре стране су могућност комуникације међу људима који су просторно удаљени хиљадама километара и могућност тренутне размене идеја. Лоше стране настају уколико интернет комуникација претендује да замени класичан вид комуникације или чак да покуша да литургију из реалног простора премести у виртуелни.
У СПЦ се већ увелико користе мобилни телефони. Да ли је постојало противљење том начину комуникације?
Не, колико је мени познато. Ако ме питате за лични став, ја га користим, али исто тако волим да га искључим када год то пожелим, из било ког разлога. Желим да 24 часа дневно будем доступан само за Бога.
Често се може видети како свештеницима звоне мобилни телефони усред службе. Да ли ће то доћи под удар Центра?
Сада сте ме баш насмејали. Наравно да је то неприлично и недопустиво, али то је више нешто што задире у етичке постулате свештеничке службе, него у истраживачки посао Центра. Ми додуше можемо указати на погубан утицај концепта тоталне доступности, као у овом конкретном случају, али је етички аспекат кључан.
Да ли се планира увођење смс или е-mail порука као средство обавештавања верника?
Црква треба да користи и тај вид обавештавања, али критички, како не би доспела у ситуацију да се у свести верника претвори у информативни сервис. Улога Цркве је пре свега у томе да људе приводи Христу, да им отвара перспективе за живот вечни и да разрешава проблем смрти – уколико се претвори у информативни сервис, онда ће изневерити своју мисију. Дакле, треба користити и те видове комуникације, али увек са мером.
Какав је ваш однос према честитањима верских празника путем sms порука, што је у последње време масовна појава?
Углавном негативан, с обзиром да се све претворило у копирање и проследјивање истих порука. Друга је ствар када сами саставите неку пригодну поруку и посаљете ономе кога нисте у могуцности лично да сретнете, то је сасвим у реду, али и ту треба имати меру. Пријатељски стисак руке и директан поздрав никада неће имати адекватну замену.
Да ли сте икад добили такав sms?
Наравно.
Дешава ли се да свештенство добија мејлове претећег или неморалног садржаја? Како се у таквим ситуацијама реагује?
Као и у случају добијања претећег писма – постоје надлежне институције МУП-а које се боре против технолошког криминала и које треба да истражују такве случајеве.
У свету постоји могућност црквеног on-line венчања и крштења. Хоће ли такви третмани заживети и код нас?
Такав приступ представља девијацију јер венчање и крштење је саборни чин, у коме треба да учествује цела заједница. Друга је ствар ако неко жели интернетом да добије информацију о томе када би могао да има термин венчања или крштења, али нека врста cyber-обреда је потпуно недопустива и незамислива. Ово се јавља зато што људи на Цркву понекад гледају као на духовни сервис, што је типичан утицај потрошачког менталитета, уместо да на њу гледају као место спасења у коме је потребно да имају живо учешће.
Да ли је отварању Центра допринела кампања о биометријским документима?
Борба за приватност грађана коју је Црква водила протеклих неколико година је сигурно један од фактора који је показао да је потребно стално праћење технолошких изазова.
Који су фактори безбедности биометријских система идентификације?
Ако се користе само за криминалце и затворене системе, друштво добија на безбедности. Ако се користе у ултимативном смислу за све грађане, онда је то проблем јер су биометријски подаци веома осетљиви зато што су незаменљиви – ако се једном украду, покрадени сте заувек. Посебан проблем је могућност укрштања биометријских података обичних грађана и криминалаца. То и јесте разлог зашто је Немачка, рецимо, од скора одустала од узимања биометрије за личне карте својих грађана.
Шта држава тиме добија, а шта губи?
Не добија пуно, али губи на поверењу својих грађана – ако узима биометријске податке од свих грађана, а не само криминалаца, то значи да држава сумња у идентитет грађана. Тиме држава посредно шаље сигнал да је сумњичава према свим грађанима, без разлике, а не само према криминалцима.
Да ли примена биометријских докумената може да угрози приватност грађана?
Да, поготово у случају уколико би биометријски подаци грађана били украдени из базе или продати трећој страни. Такође би била угрожена уколико би у будућности дошло до електронског плаћања биометријским документима, чиме би се фактички знао свачији куповни профил.
Да ли мислите да су грађани добро обавештени о биометријским документима?
Раније су били потпуно необавештени, али је иницијатива Цркве допринела да постану далеко више упућени у проблематику.
Да ли код грађана постоји нека врста препреке психолошког, културолошког и верског аспекта?
Просечан грађанин се увек нелагодно осећа знајући да нека инстанца о њему сакупља велики број података, поготово ако су они осетљивог типа. Истраживања показују да постоје многи психолошки отклони код одређеног броја грађана. Највећи проблем је код узимања скена рожњаче, а најмањи код препознавања гласа. У западној литератури то се означава као проблем интрузивности биометријских технологија односно наметљивости, поготово у контексту нарушавања аутономије приватности.
Колико су безбедни подаци и да ли је злоупотреба могућа?
Злоупотреба је могућа и, нажалост, извесна.
Какав је став Српске православне цркве по питању увођења овог система?
СПЦ је организовала прве стручне скупове и израду првих научних студија у Србији по овом питању. На основу њихових закључака заузела је критички став који је негативно интониран. Сличан став су заузеле и неке светске академске институције, попут Лондонске школе економије и политичких наука.
Надлежни кажу да је то један од услова уласка ЕУ. Да ли постоје земље чланице које нису увеле овај систем идентификације грађана?
То је апсолутно нетачно и представља огромну дезинформацију. Треба разликовати биометријски пасош и биометријске личне карте, јер ово друго је нешто што је апсолутно аутономно решење сваке појединачне земље и нико га не може наметнути. Нико никада није захтевао биометријске личне карте као било какав услов.
Који систем заштита примењују те земље?
Систем заштите зависи од имплементације и постојања односно непостојања централне базе биометријских података.
Да ли биометријске исправе могу допринети борби против организованог криминала и тероризма?
Не – терористи не крију свој идентитет већ своје намере.
Министар Млађан Динкић је пре неколико месеци изјавио да није испоштована законска процедура за финансирање овог пројекта из државног буџета и да ће неко за то сносити одговорност. Постоје ли још неке правне препреко у вези овог пројекта?
Највећи проблем је у томе што је опрема прво купљена, па тек онда правно оправдана. То имплицира правни волунтаризам.
Antrfile1
Често сте помињали концепт минијатуризације у склопу са неком будућом интеграцијом докумената и потенцијалним укидањем анонимности токова новца. На Шта сте конкретно мислили под тим појмом?
Конкретно, мислио сам на концепт биочипова, имплантата који се носе под кожом и који се данас користе у пробној фази у свету, али понегде и на обавезујућој основи, као у случају тужилаштва Мексико Ситија. Ако би једног дана куповали и продавали користећи такво или њему слично решење, тотални надзор је немогуће избећи.
Antrfile2
Какви нас информатички изазови по Вама очекују у будућности и да ли у томе постоји потенцијална опасност?
За хришћане ће највећи информациони изазови бити проблем тоталног надзора односно информационо контролисаног друштва са једне стране, а покушај наметања виртуелне реалности као својеврсне супституције реалног света са друге стране. На оба изазова је већ данас потребно дати одговор, што Црква и чини.
*Интервју је објављен у 12.9.2008, у бр. 121 недељника Standard. Наслов и коментари ван интервјуа су уреднички