Професор Ентони Гиденс (Anthony Giddens), некадашњи директор Лондонске школе економије и политичких наука (LSE) и један од најпознатијих социолога данашњице, у свом познатом предавању под називом „Свет који нам измиче“ (Runaway world) наводи да је савремени свет у коме живимо све, само не предвидљив. Гиденс притом примећује један парадокс: наука и технологија су везане за идеју да свет учине предвидљивијим, а управо су оне те које су га учиниле непредвидиљивијим него икада до сада. Он јасно запажа да наука и технологија уводе неизвесности са којима се раније нико није ни морао суочавати, наводећи еклатантан пример еколошке кризе, настале управо кроз утицај науке и технологије на природни свет који нас окружује. Лорд Гиденс у складу са реченим отворено позива научнике и интелектуалце да се одрекну сна филозофа просветитељства, али да не напусте идеју позитивног утицаја на свет. Чини се да је у том погледу суштинска порука упућивање на критички однос према науци и технологијама којима је савремени свет прожет.
Критички став према свему што нас окружује је увек био својствен аутентичним академским круговима, при чему је незаобилазно питање било веза са етичким постулатима. У контексту проблематике технологије, најчешћи став је условна етичка индиферентност исте. То би једноставно речено значило да технологија сама по себи не може да се узима као етички прихватљива или неприхватљива, осим у циљно и концептуално тачно одређеним случајевима. Примера ради, технологија обраде нуклеарне енергије се не може оценити из етичког аспекта. На том нивоу проблема технологије као такве се може говорити о мање или више безбедној фази обраде. Уколико, међутим, прецизно одредимо циљ те обраде, то је могуће, уз ограду да понекад циљ формално може изгледати прихватљив, али да концепција на коју се ослања то није. У том погледу, нуклеарно наоружање у контексту доктрине тзв. нуклеарног одвраћања представља технолошку имплементацију која у етичком погледу представља катастрофу. Оправдању не помажу ни најбоље апологије из области одбрамбених доктрина нити чињеница да је циљ одбрана, а не напад – проблем је у самој концепцији нуклеарног наоружања, које је пер се усмерено против цивилног становништва. Нажалост, није реално очекивати да ће се светске нуклеарне силе одрећи својих нуклеарних капацитета због колизије са етичким принципима, иако се на исте позивају у забрани коришћења нуклеарне технологије од стране других земаља. Ту долазимо до хипокризије која затвара круг бесмисла „света који нам измиче“.
За решавање ове проблематике потребно је поћи од тога да се суштински проблем савременог човека у његовом односу према технологији прелама на равни урушавања аутентичне личности и њеног идентитета и интегритета, одакле посредно следује проблем погрешног приступа технологији.
Нарушавање личног идентитета
Савремени човек је изгубио правилан однос према Богу, другом човеку, природи и, у крајњој инстанци, према себи самом. Ту је основни проблем – човек је престао је да буде аутентична личност. На овом месту се накратко треба подсетити основне разлике између поимања личности Западне и Источне Цркве – прва је одувек полазила од самосвести као конститутивног елемента личности, а друга увек од односа са другом личношћу. Из полазишта западне теологије се изродио индивидуализам, а из њега посредно и различите девијације којима технолошки напредак само даје замајац. Примера ради, чињеница самосвести и разума као суштинског одређења личности је од стране нациста искоришћења у свом крајње девијантном облику, као псеудодоктринарна подлога за уништавање људи ометених у развоју коришћењем научних достигнућа из области хемије. Ништа мањи није проблем и у случају савремених технологија које се користе за абортус, управо полазећи од тога да још увек физиолошки неразвијено дете у утроби мајке није потпуна личност, јер његове биолошке функције и самосвест нису довољно развијене. Све се то могло избећи да се полазило од односа са другом личношћу као кључне ствари, односу који постоји како у случају лица са посебним потребама, тако и у случају нерођених беба. Овај потоњи случај поготово треба истражити и из аспекта пренаталне психологије, која јасно показује да се личност детета формира још у утроби мајке, зависно од односа који мајка има према њему, чиме савремена психологија потврђује вековно искуство Источне Цркве.
Нажалост, западни модел одређења личности је данас превладао. Не треба, притом, заборавити да Запад данас није географски појам, већ да је то начин мишљења невезан за географски положај, релативизованог глобализационим процесом. Тај западни начин мишљења је утицао да наше време није време подвига и преображаја личности на боље, у односу са другом личношћу. већ индивидуоцентрично живљење. Тако за несебичност једне личности према другој читамо само у рубрикама „Подвиг године“, мада би то требало да буде редовна појава у друштву, поготово хришћанском. Ту се види суштински проблем, а то је изостанак подвижничког става који би уништио сваки егоцентризам и човека усмерио према потреби другог човека. Нажалост, данас смо сведоци сасвим супротног става, јер је све више егоманије у којој други човек и свет око нас представљају искључиво простор остварења себичних интереса. Дакле, кључни проблем јесте у губљењу аутентичног идентитета, док је технологија само катализатор који омогућава да се погрешна стремљења личности развију до крајњих граница. Наметање етичких постулата споља, ван преображаја човекове личности изнутра, води само даљој хипокризији.
Технолошки изазови који долазе
Потребно је нешто рећи и о конкретним проблемима у вези са коришћењем савремених технологија. На пољу информационих технологија, које се најбрже развијају, чини се да су два главна изазова по том питању проблем тоталног надзора и концепција виртуелног света као супституента реалности.
Први проблем је везан за рушење приватности и слободе појединца кроз страховиту пролиферацију података, наметање културе безбедности и опортунизма и свођење људи на безличне индивидуе и бројке у централним регистрима. О концепту друштва тоталног надзора је доста добро писао Мишел Фуко, користећи модерну верзију старе Бентамове парадигме Паноптикона, затвора кружног облика у коме је могућ тренутан и тоталан увид у сваки затворску јединицу. Савремени свет, нажалост, све више клизи ка својеврсном Паноптикону, користећи савремене технологије за праћење позиције, асоцијације и трансакција сваког појединца, при чему се суштински јавља проблем слободе појединца у друштву под тоталним надзором.
Други изазов који можемо назвати концептом виртуелног света као супституента реалности представља покушај да се од овог света и његових искушења побегне у други, имагинарни свет. Напретком технологије обраде видео и аудио сигнала данас постоје комерцијално доступни системи који омогућавају реалистично урањање у виртуелне дигиталне светове. Жалосно је видети дете чији су мишићи атрофирали, а кичмени стуб искривљен, зато што више воли да игра FIFA фудбалски симулатор на рачунару, него да изађе напоље са својим вршњацима и на здравом вазудуху одигра партију фудбала, кошарке, одбојке… Видео игре су само површински слој тог приступа, који је почетна тачка бега од реалности и потраге за виртуелним идентитетом, у коме ће човек покушати да се оствари ако то већ није успео у реалном животу. Уместо да покуша да активно делује у свету који га окружује, да га преобрази изнутра и споља и то тако што ће почети од преображаја своје личности, савремени човек бира другу могућност, а то је имагинарни преображај свог идентитета из удобности кућне фотеље и пренос свог живота у виртуелни свет. Тиме се проблеми не решавају, већ се само увећавају, а човекова личност губи још једну битку за свој идентитет.
Како човеку вратити достојанство?
Наведени проблематични аспекти могу бити преображени уколико се заузме критички став. Примера ради, концепт виртуелне стварности се може искористити позитивно, уколико се веже за едукативне сврхе, или, рецимо, у контексту војске, уколико се искористи за војне симулаторе и сл, при чему би се уштедела велика средства и сачувала природна околина. Све је, дакле, могуће преобразити, само је питање да ли савремени човек има снаге за то и да ли поседује исправно настројење своје личности. Нажалост, узевши у обзир стање у коме се свет налази, нема пуно места за оптимизам на глобалном нивоу. Савремени човек је толико уронио у улогу потрошача, да му друга није ни потребна – бити пасивни конзумент и предати се трендовима је постало нормативни услов постојања, уместо да норма буде у активном осмишљавању и одређивању технолошких токова. Ми као да не желимо да будемо субјект који одлучује, већ објект над којим се одлучује. Људска воља је у неком погледу сломљена. Нема савремног Имануела Канта који би извршио Коперникански обрт 21. века и технологију вратио на место објекта, а човека у центар, на место субјекта коме објекат треба да се прилагоди, а не супротно. Посебну одговорност имамо према деци – уколико она буду одрастала уз ретроградне емисије попут „Великог брата“, а ми због наших обавеза не будемо имали довољно времена да им дамо макар мали критички коментар на њих и упутимо на праве вредности, тешко да их чека светла будућност.
Узевши све у обзир, улога Цркве је велика, пре свега у погледу сведочења етоса преображења. Она би данас, више него икада до сада, требало да подстиче критички поглед на свет око себе и пројављује незаменљиве људске личности преображене Христом.
Иако је тешко бити оптимиста и надати се да ће цело друштво по инерцији поћи путем преображаја личности, на ове проблеме је потребно константно указивати и чинити све да бар у својој породици као својеврсној микросоцијалној заједници поставимо ствари на здраве основе. Пут стога није нисходан, већ усходан – некада победа личности над индивидуализмом у оквиру само једне породице може бити весник почетка преображаја целог друштва.
*предавање одржано на Војнотехничком институту у Београду, 17.04. 2008.