Своје излагање почињем чињеницом да се данас, по први пут у истори људског рода, поставља питање: да ли ће књига у свом класичном облику преживети до краја нашег столећа? Ово питање се поставља углавном зато што папир бива све више потискиван као медијум преноса поруке и што су људи данас у великој мери одвикнути од читања, а навикнути на инстант поруке. Електронски медијуми, поред тога што су супстанцијално другачији од папирних, утичу и на форму текстуалне поруке јер се она све више појављује у виду хипер-текста тј. директних и брзих веза ка другим страницама. Традиционални процес читања бива тим концептом доведен у питање и многи се питају да ли довољно размишљамо о последицама таквог приступа, где је акценат све више на проналажењу потребне информације, а све мање на удубљивању и стицању знања. Можда је Елиот заиста био визионар када се упитао да ли је знање заменило мудрост, а информација заменила знање. Ипак, чини се да то не мора бити тако…
Наиме, уколико се човек критички односи према свету око себе, а самим тим и према процесу сазнања, онда проблем поделе на традиционално и савремено у овом погледу неће постојати. Свако ко је покушао да чита мало више од неколико страница текста, добро зна која је разлика када садржај чита са папира и са електронског дисплеја – осећај напросто није исти и ту књига никада неће имати такмаца. То је поготово важно код обимнијих књига које саме по себи захтевају удубљивање у текст. Са друге стране, уколико је потребно брзо пронаћи одређену реченицу, синтагму, стих, референцу или било који издвојени део текста, електронске верзије текста су просто незаменљиве. Стога треба бити оптимиста и надати се да ће књига у класичном виду и даље остати на месту које јој у цивилизацији припада, а да ће њене електронске варијанте остати само као њена допуна, али никако и супституција. Дакле, по питању односа класичних и електронских књига не би требало користити раставни везник „или“, већ саставник „и“. Ово ће важити и даље, у годинама и деценијама које су пред нама, осим уколико једног дана не буде наметнута стратегија интелектуалног редукционизма зарад вулгарног прагматизма, што ће обезвредити и сам процес сазнања као такав.
Не треба заборавити да се нововековни период рачуна управо од тренутка проналаска штампарске машине. До тада књига није била широко доступна свима, али тај преломни тренутак је учинио да она (поготово данас) то буде. То омогућава да књига има значајну мисију чак и данас, у супербрзо време у коме се сви изговарају да немају времена за читање. Било да је у питању књижевна поезија и проза, научно штиво или нешто друго, писци се морају обратити савременом човеку на начин на који он то разуме, али никако популистички и подилазећи његовим слабостима. Они морају да га изазову, покрену из летаргије. Данашњи човек је усамљен, уплашен, збуњен и расејан – добра књига треба да учини свој део лечењу таквог стања. Издања православне тематике поготово имају велику улогу у томе. Са друге стране, уколико гледамо друштво у тоталитету, себи својственим стилом такође треба обрадити горуће проблеме који тиште цело човечанство: еколошка криза, тероризам, информациони тоталитаризам, биоетичка питања… То су само неки од најбитнијих проблема са којима се данас хватамо у коштац и које треба идентификовати писаном речју.
Као закључак можемо рећи да је мисија књиге у 21. веку пре свега у активацији старог и дубоког односа писац-читалац, кроз који се често прелама и однос међу нама самима. Тај однос треба да носи пројекцију здравог (пишчевог) духа, неспутаног економским чиниоцима, која буди интроспекцију (читаоца), данас све више спутану савременим начином живота.
*Скраћена верзија уводног излагања на отварању Сајма књига у Прибоју и Пријепољу 2007. године