Током протекле деценије у српској јавности се водила бурна дискусија у погледу тога да ли је за децу најмлађег узраста потребна формална настава из информатике или не. Аргументи за и против су углавном били изношени у зависности од наклоности ка конзервативизму или модернизму, али је веома мало било истинског поимања целе проблематике, због чега је тежиште са суштинског питања пребачено на споредне ствари. Мало је било речи о томе на који начин децу уопште треба упућивати према овој области, што обухвата и поменути хронолошки аспекат. Чињеница је да су информационе технологије присутне у свакој пори друштвеног живота, те да је потребна одређена стратегија у припремању деце за сусрет са њима. У решавању тог питања ни крајња изолација ни стихијски приступ не дају прави одговор. Потребно је поред чисто прагматичних разлога у обзир узети психолошке, физиолошке, образовне и педагошке факторе.
Прагматични разлози
Данас ћете често чути реченице попут да је „деци најпотребније да науче да раде на рачунарима јер то је будућност“. Нико не спори чињеницу да ће дете када одрасте сусрести дигиталне технологије, ма каквим послом се бавило, но да ли је овај уско технолатријски и прагматични став целовит и темељан? Историјски токови људске мисли уче нас да сирови прагматизам увек губи дах на дуже стазе, ако није потпомогнут темељнијим приступом. Ако као доминантан и једини прави разлог узмемо прагматично настојање да се рачунар безусловно постави раме уз раме са оловком и учењем писања, проузроковаћемо веома компликоване ситуације у каснијем добу. Конкретно, замислите човека који је од малих ногу научио да сабира и множи само користећи софтверски калкулатор или који има непрепознатљив рукопис јер је одмалена навикнут на текст-процесор. Само ова два примера су довољна да се увиди да није баш све онако како стереотипне фразе говоре.
У конкретном случају, то значи да пре активног рада на рачунару, дете треба потпуно да савлада основне математичко-логичке операције и основе писмености. У свом најранијем узрасту оно треба да учи фундаменталне ствари које за цео живот остају такве какве јесу и које се не мењају – сабирање и одузимање основних бројева увек остаје такво какво јесте, а исто важи и за правопис чија правила остају бар док је поколења. Међутим, код рачунара није такав случај – оперативни системи, програмски језици, апликације… се мењају сваких неколико година и потребно је стално унапређивање знања. Довољно је само да се сетимо преласка са командне линије DOS оперативног система на графичка окружења попут Windows-а, што је било равно револуцији у приступу.
Треба, дакле, тежити да се деци најмлађег узраста рачунар сугерише као корисно помагало, али тек пошто савладају основне школске дисциплине. Рачунар никако не треба сугерисати као замену за те основне процесе. У почетним разредима више времена треба посветити класичним предметима који су основа за даље, па и за информационе науке. А уколико се већ иде ка рачунарској едукацији мале деце, не би их требало оптерећивати учењем променљивих софтверских решења, већ их треба упућивати на схватање основних и лако схватљивих ствари из рачунарског света које ће остати за дужи временски период непромењене.
Психолошки аспекат
Вероватно је свима јасно да дете има свој сопствени свет, зависно од узраста и породичног окружења. Психолошки аспекат је веома битан када говоримо о додиру детета са рачунаром јер се могу направити грешке које ће итекако имати одраза на касније формирање личности. Дете је склоно спонтаном истраживању света око себе и у овом сазнајном процесу треба му помоћи да све поима на прави начин – не само рачунар који имате у свом стану, већ и сваку другу ствар. Од малих ногу, детету је потребно пренети здрав став према стварима које га окружују, а то ће најбоље бити урађено примером родитеља. Рецимо, ако родитељ сатима седи за рачунаром у кући не обраћајући пажњу на потребу општења са укућанима, вероватно је да ће и дете желети да га подражава, што је општепознат феномен имитирања родитеља. Са друге стране, пожељно је (уколико дете испољи интересовање за рад на рачунару) да родитељи што чешће заједно са њим раде и да мудро одређују временски период колико би дете требало да проведе времена за монитором. Сигурно је да ће у том случају оно у каснијем развоју испољавати мање тежњи ка индивидуализму и да ће развијати здрав осећај за заједницу, док су у супротном извесни погрешни токови психолошког развоја.
Физиолошки ритам детета
Питање физиолошког развоја детета је у великој мери условљено физичким активностима, поред главних чинилаца какви су исхрана, сан, породични мир. Стога родитељи треба да воде бригу о томе колико дете проводи времена у константно седећем положају који повећава статички притисак на кичму и мишиће врата. Осим тога, није непознато да су руке током куцања на тастатури и држања рачунарског миша најчешће у неприродном положају (због чега је препоручљиво повремено истезање мишића руку). Такав положај временом може довести до низа лакших, али и тежих обољења, какво је Carpal Tunnel Syndrome (нагњечење нервних влакана због неправилног положаја руку приликом дуготрајног куцања на тастатури или коришћења миша које узрокује парализу екстремитета). Мониторски екран има утицај на вид, не толико у виду негативног зрачења које је у протеклих неколико година значајно смањено колико у погледу близине и фиксирања погледа. Једноставан савет: научите децу да повремено скрећу поглед на удаљене предмете ради опуштања зеница ока због чињенице да је број трептаја очних капака смањен – не каже се узалуд за некога да „буљи у монитор“, због чега су препоручљиви повремени брзи покрети очних капака. Потребно је и временски ограничити рад на рачунару за децу која су у развоју – неки предлажу да се деци постави услов да колико времена проведу на рачунару исто толико одвоје и за спортске активности. Посебно је апсурдна чињеница да многа деца играју спортске игре на рачунару, а у близини куће имају игралиште. Родитељи у овом погледу напросто морају водити рачуна да дете не изгуби свој нормални физиолошки ритам потребан за раст и развој.
Модерни видови учења
Уско образовни аспект би се могао свести на проширење начина учења уз помоћ рачунара. Пре свега, треба узети у обзир учење језика које уз помоћ мултимедијалних остварења олакшава рад. И овде важи препорука да је најбоље учити заједно, са родитељима или наставником. Деца ометена у развоју нарочито могу имати много користи од оваквог начина учења. Међутим, треба бити потпуно искрен и рећи да децу најмање занима учење преко рачунара, а највише видео игре, филмови и сурфовање по Интернету. Тешко да ће се просечно дете у избору између видео-игара и неког едукативног софтвера одлучити за овај потоњи. Као потврду тога, наводим сопствени пример – пријатељима често говорим да се не могу довољно искајати за сате и сате протраћеног времена играња компјутерских игара у основношколском периоду који су могли бити употребљени далеко корисније (за учење страних језика, рецимо). Наравно, постоје и едукативне видео игре, чији је циљ да се нешто научи, но њихов број је мали у поређењу са оним које су чисто губљење времена или, још горе, усвајање деструктивног садржаја.
Пратите своје дете
Долазимо до кључне тачке проблема која се односи на педагошки део. Она је везана пре свега за родитељски надзор. Овај аспекат је веома битан јер се свакодневно сусрећемо са појавама какве су порнографски материјали који се намећу у електронској сфери. Интернет је до те мере презагађен оваквим садржајем, да су реалне процене да је преко половине његових капацитета затрпано недоличним материјалом. Овде се сусрећемо са наличјем прагматичног става о „информатизацији“ детета по сваку цену јер му постаје доступан материјал такве разорне снаге да су последице несагледиве. Додуше, постоје програми који донекле блокирају приступ већини таквих сајтова, но они нису ни издалека потпуно решење. Такође постоје програми помоћу којих родитељи могу пратити кретање своје деце по Интернету јер бележе сајтове који су посећени, но питање је колико је адекватна реакција родитеља post festum. Не треба заборавити и на популарност Интернет причаоница (chat) и друштвених мрежа на којима децу често салећу злонамерни људи. Са друге стране, дете ће увек покушавати да заобиђе родитељски надзор, поготово јер родитељи често немају довољно знања о информационим технологијама.
До ове тачке смо већ некако и могли наћи неко средње решење, но како изаћи на крај са проблемом опште доступности информација неморалног карактера? Сви „либерали“ ово питање максимално избегавају, бивајући свесни да нема чаробног штапића који би га решио. Због озбиљности проблема доступности свих информација деци, потребна је акција на општедруштвеном нивоу: породица, школа, влада… Апсолутно сви морају бити укључени да би било озбиљнијих резултата.
Нема instant решења
У Божићној посланици блаженопочившег епископа жичког Хрисостома за 2005. годину говори се о томе да дигиталне технологије саме по себи нису ни добре ни лоше те да сви (па и деца) треба са расуђивањем да их користе, што је начелни православни став. На жалост, сведоци смо супротних трендова, „модернизације“ по сваку цену, без размишљања о правилној и расудљивој употреби. Они се намећу као напредни, док се сваки другачији став означава као анахрон и назадан.
Цена таквој непромишљености може бити велика – ко ту цену не плати на мосту (то је онај почетак када се вулгарни прагматизам шепури показујући своју „напредност“), платиће је на ћуприји (када исти тај приступ изгуби дах). Стога је савет за родитеље да на време размишљају о правилној употреби савремених технологија када су деца у питању, чиме ће предупредити неке проблеме који могу доћи у каснијем добу. То је веома тежак посао, поготово стога што ни одрасли често немају довољно расуђивања, али се рад и труд на том пољу на крају вишеструко исплати.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 911 (2005).