Експертске анализе јасно предочавају да проблем глобалне финансијске кризе не може бити решен простим стимулансом посрнулог тржишта. Разлог је једноставан: генератор кризе на тај начин не би био уништен већ бивременом само ојачао претећи још већим последицама. Потребна је промена у самој структури система који је дубоко дехуманизован с обзиром на то да се у његовом центру као врхунска вредност не налази човек већ профит. Иако је цео систем усмерен ка задовољавању потреба човека као јединке, управо је човек постао производ сведен на квантитативно одредиве категорије радног учинка у контексту остваривања нечијег профита. Од субјекта куповине он се суштински свео на објекат у једном немилосрдном систему у коме је богатство једина светиња. Ту је основни етички генератор кризе: похлепа невиђених размера.
Постоји и низ додатних проблема узрокованих суманутом трком за профитом. Узмимо пример информатичке области и фундаменталних софтверских решења чије сте нове верзије практично приморани да купите, иако постојеће подмирују потребе и добро функционишу. Тај гест принуде корисника био би разумљив да је мотивисан напретком, међутим, профит је тај који намеће кретање напред. О томе најбоље сведочи пораст броја „багова”, нестабилности система и сигурносних „закрпа” нових верзија (истине ради, треба навести и то да постоје одступања од овог правила). То засигурно не би био случај да је технолошки напредак и квалитет производа на првом месту.
Овде лежи један дубљи проблем, а то је нестанак критичке свести купаца која би према основним економским постулатима требало да одређује понуду и тражњу на тржишту. Тачније, свест је из критичке трансформисана у конформистичку– императив времена постаје прилагодити се, а не одабрати; укључити се у нови ток уместо одредити га, поготово у случају монополистичких окружења. Имајући све то у виду, идеја саморегулаторних механизама одржања тржишта у условима дивљег капитализма (придев „дивљи” је адекватнији од „либерални”, прим. аутора) чиста је бесмислица.
Мора се признати да се већина хришћана помирила са неправдом и парадоксима постојећег глобалног финансијског система. Но то није разлог да мањина престане критички да размишља и делује. Оно што „критичка мањина” у том контексту може понудити није експертска анализа нити институционално решење (о томе треба да се брину „thinktank-ови” економиста) већ аутентични став према другом човеку. Вредносну алтернативу дивљем капитализму треба свакодневно показивати у сопственом животу: у кући, школи, на послу, улици… Доминантна раван црквеног одговора на глобалну кризу стога треба да буде у формирању антипрофитабилног односа хришћана према људима из своје околине који ће бити на директном удару кризе. Такав приступ, наравно, неће спасити берзе и корпорације, али ни Христос није дошао у овај свет да би спасавао сличне институције, већ конкретне људе.
Оздрављење друштва од оваквих и сличних потреса није могуће одједном и нисходним путем, већ постепено и усходним приступом који иде од сваке појединачне ћелије – конкретног човека са именом и презименом. Коперникански обрт ће се тешко десити на макросоцијалном плану и ту ће по свему судећи опет бити пронађен неки систем моделиран према кроју најбогатијих. Упркос томе, увек је могућ преображај на микросоцијалном нивоу, а одатле и његов усходни пут ка макросоцијалном.
У том смислу, Црква је призвана да свој одговор да константним и упорним истрајавањем у формирању аутентичних личности које ће имати критички поглед на светске феномене, етос пожртвовања и осећај одговорности за своју околину. Историја раног хришћанства и његовог доприноса преображају посрнулог римског друштва нам даје наду за успех.
*Текст је првобитно објављен у Политици, 19. 12. 2008.