Већ смо током првог панела приметили да је ова тема веома контроверзна и да у вези са њој постоје дијаметрално супротни ставови. Поставља се питање: зашто је то тако? Притом, дијаметрално супротни ставови о биометрији се не чују се само код нас, таква је ситуација и у свету. Зашто је до тога дошло? Да ли постоји неки апстрактан разлог или једноставно све може бити сведено на неку матрицу како бисмо лакше могли испитивати ову проблематику?
Осврнуо бих се, за почетак, на један врло површан аргумент неолудизма, на који сам јавно одговорио политикологу који је тврдио да је критички став према биометријским системима у принципу нека нова врста лудизма у 21. веку. Упитао сам га: зашто је онда стотину професора и стручних сарадника Лондонске школе економије и политичких наука било против тог пројекта? Зашто су многи, чак и престижни информатичари, у начелу – дакле, не само имплементационо, него и у начелу – против увођења биометријских система идентификације? Често сам у том контексту помињао професора Роџера Кларка са Аустралијског националног универзитета, затим Бруса Шнајера, највећег светског стручњака за примењену криптографију, као и многе друге људе који су неспорни ауторитети у информатичком свету.
Лично сматрам да је дубока подељеност која је настала поводом овог питања резултат различитог методолошког приступа у проучавању ове проблематике. На првом месту, уколико се осврнемо на различиту методолошку матрицу, рекао бих да проблем представља сувише често пристуна редукционистичка метода. Наиме, најчешће се проблематика биометријских система идентификације и њиховог изучавања своди на техничку применљивост, а понекад и на усклађеност са постојећим правним нормама. Она се не ставља у шири контекст и веома мало је мултидисциплинарних студија које би овај проблем разложиле и посматрале из више различитих аспеката. Филип Ејдус је поменуо моју студију у којој сам се трудио да применим такав методолошки приступ и надам се да сам бар донекле у томе успео. Та студија је пред вама, а стручној и широј јавности дата је на увид пре годину дана (изашла је 2007. у издању Института за политичке студије у Београду). Други предуслов који је битно испунити, ако ову тему желимо темељно да обрадимо, јесте висок ниво непристрасности и објективности. Наиме, нисам за то да се сви ставови стављају у исту раван. Не можемо поредити ставове водећих биометријских корпорација, које продају опрему и које се руководе искључиво принципом профита, и студију већ поменуте Лондонске школе економије и политичких наука. Пре свега, то не можемо учинити зато што је у реномираним академским установама иманентно то да имају висок ниво научне лојалности, објективности и непристрасности. Исто тако, не можемо се руководити ставовима које ћемо наћи у „жутој штампи“, коју пре свега занима повећање тиража јер ће ова штампа лансирати сензационалистичке вести само да би повећала свој тираж.
Дакле, у проучавању проблема биометријских система идентификације увек морамо неизоставно полазити од ставова академских кругова. Треба нагласити и то да биометријске системе идентификације превасходно треба посматрати у контексту њихових друштвених импликација. Иако постоје технички проблеми, које смо на првом панелу донекле размотрили, они нису примарни, а нису ни најбитнији. Проблем друштвених импликација би требало разложити на тренутно актуелне друштвене импликације и на друштвене импликације које би могле уследити у ближој или даљој будућности. У англосаксонском свету су већ сада видљиве неке од тих импликација. Подсетићу вас да су у том свету донедавно биометријски подаци, у овом облику какав видимо данас, узимани искључиво од криминалаца. FBI, примера ради, има највећу базу биометријских података коју чини негде око 60 милиона отисака и колико ми је познато, то је највећа биометријска база података на свету. Но одскора се од обичних грађана узимају биометријски подаци и то већ шаље одређену поруку: пре свега, осећа се да постоји неповерење између државе и грађана. Држава нема толико поверења у грађане и то de facto утиче, макар и посредно, на рушење оног што зовемо претпоставка невиности, која је фундаментална за свако слободно друштво. Неповерење тако постаје двосмерно, јер уколико држава не верује грађанима, аутоматски се код грађана јавља нека врста нелагодности (не толико неповерења колико нелагодности), с обзиром на то да је грађанин свестан да држава о њему прикупља огроман број података. Тиме практично улазимо у један затворен круг. Додатно, неповерење грађана прати и доза несигурности. Вероватно сте више пута чули за случајеве масовних крађа података (поготово у Великој Британији) који су се догодили у последњих годину дана. Грађани се стога не осећају сигурно и постављају питање: шта ће бити са њиховим подацима када једном буду централизовани?.Напоменуо сам малопре да је биометријски податак страховито осетљив податак. Зашто? Уколико је компромитован или украден, не може се заменити другим. Просто, биометрија остаје иста за цео живот и то је крађа која је учињена до краја.
То су неке актуелне импликације које она има на друштвеном плану. Припадам оној групи људи која сматра да овај пројекат није проблематичан, због тога што носи неке тренутне друштвене импликације, већ због друштвених импликација које би могле да уследе у будућности. То је оно о чему професор Кларк говори када каже да је ово само танак крај клина који отвара простор за тоталитарне пројекте. Наиме, већа концентрација информација о грађанима у рукама било ког режима једноставно повећава ток режима. То је поготово случај онда када идемо ка тим централизованим базама података и ка употреби јединствених идентификатора за различите трансакције. Рецимо, код нас је тај јединствени идентификатор ЈМБГ, о коме треба тек расправљати, с обзиром на то да се овим новим Законом о личној карти, колико је мени познато, предлаже да се узима двоструки јединствени матични лични број, односно и број носиоца и број његовог родитеља, што већ омогућава директно укрштање база података. То је већ посебна тема у коју сада нећу залазити. Шта је основни проблем код биометријских система идентификације? Чињеница да они једнозначно одређују носиоца биометријског податка може у ближој или даљој будућности бити употребљена за новчане трансакције. На Западу данас постоје пилот пројекти, који полако улазе у фазу шире реализације, пројекти biopay система, у којима корисник са собом не носи чак ни платне картице, већ искључиво својом биометријом плаћа неки производ. Предуслов за то је да постоји централна база биометријских података са којом ће се сравнити податак који корисник даје. При томе, што је врло занимљиво, цене су знатно ниже када купујете на овај начин, што представља нелојалан начин за увођење биометријских система идентификације. Уколико би у ближој или даљој будућности све ишло ка већој интеграцији докумената и уколико би биометријски систем идентификације, или неки концептуално сличан, био искоришћен да се потпуно укине анонимност протока новца, можда опет под изговором неке сигурносне претње, онда ћемо доћи до тога да имамо информационо контролисано друштво. Уколико у друштву постоји контрола над свим токовима новца, ту појединац постаје опортуниста. Даћу конкретан пример. Замислите, рецимо, човека који стално, годинама купује неки опозициони часопис, али не жели да се из било којих разлога то истиче у јавности. Можда, једноставно, није довољно храбар да каже свој став. Уколико тај часопис купује данас, он може остати потпуно непримећен. Отићи ће до трафике и купиће га готовином. Притом ће наставити несметано да иде на гласање и да анонимно гласа за своју политичку опцију, итд. Уколико ми данас некритички посматрамо ову област, уколико се тако одређујемо и пустимо да се ствари регулишу саме од себе, као и уколико бисмо дозволили постојање аутоматизованих система плаћања, дошли бисмо сутра у ситуацију да тај појединац неће желети да узима тај часопис, јер ће претпоставити да неко то већ прати, да ће можда изгубити право на стипендирање или да неће бити подобан у друштву. И не само то. Доћи ћемо у ситуацију да ће он у сваком тренутку покушавати да се понаша опортунистички. Мени је жао што колегиница Кољевић није дошла. Претпоставио сам да ће она мало више говорити о том тзв. паноптичком систему надзора, пошто нисам тако добар познавалац тог домена философске мисли Мишела Фукоа као она, и да ће нешто ближе рећи о томе, али у суштини то је то. Како год, сви интелектуалци које брине ово питање усмеравају пажњу на нешто што бисмо могли назвати информационо контролисано друштво, што је крајњи продукт до кога ћемо доћи уколико некритички размишљамо о овоме. То је тај паноптички систем, Паноптикон, како га је Фуко назвао, а нешто је и Филип Ејдус о томе писао својевремено.
Посебан проблем постоји код тзв. биочип решења. Ту би философи требало активно да се укључе у расправу. Вероватно вам је занимљиво било то што је Црква у Србији међу првима реаговала и зашто се то десило, односно откуд то да Црква има неке везе са биометријом. Разлог је врло једноставан. У почетку су групе верника самоиницијативно питале епископе да ли је поменути биометријски систем идентификације нека врста технолошке увертире за увођење оног технолошког суперсистема који је описан у Откровењу Јовановом, где један светски хегемон користи специфичан систем обележавања људи и контролише све, апсолутно све трансакције, а људи који не желе да прихвате такав систем бивају стављени на маргине друштва. Епископи су, по мом мишљењу, начинили најбољи могући корак. Нису се хватали у коштац са проблемима биометријских система идентификације, с обзиром на то да нису инжењери већ теолози, него су позвали људе из струке, информатичаре, правнике, филозофе, социологе, политикологе и организовали заредом неколико стручних симпосиона. У томе је предњачила Жичка епархија и на крају је сам Синод тражио да Црква направи једну студију за своје потребе како би Црква што прецизније одредила свој став о томе. Од Синода сам тада добио задужење да као службеник Информационо-документационог центра на Православном богословском факултету саставим стручно мишљење. Оно ми је послужило као основа за креирање петоструко веће студије. На основу свих тих закључака, стручних симпозијума и научних скупова, Црква је оформила став да тај пројекат треба обавезно размотрити и покренути јавне расправе, као и да Влади мора бити сугерисано да стави мораторијум на цео систем док се све то не испита и да, на крају крајева, треба повући Закон, јер је лоше написан. Тој иницијативи придружиле су се иницијативе разних невладиних организација. Господин Александар Павић је председник једне од њих. Малопре смо поменули господина Родољуба Шабића, који је такође изнео критички став. Било је ту још независних интелектуалаца који су писали текстове о овој теми. То је некако спонтано кренуло и на крају је, хвала Богу, дало плода – доента је уредба која сама по себи није добро решење, али боље је него никакво.
Закључујем своје излагање. Када је реч о биометријским системима идентификације, критички приступ и проактивно осмишљавање целе проблематике треба да буду императив. Све оно што представља опортунистички или реактивни став, све оно што представља склањање пред културом безбедности без постојања икаквог личног става, води нас у ближој или даљој будућности ка нечему што је тоталитарно окружење. Мислим да највећу одговорност када је у питању ова проблематика имају академске институције и представници аутентичних грађанских иницијатива, каква је и ова иницијатива коју је данас уприличио Центар за цивилно-војне односе.
Ауторизована верзија излагања са округлог стола одржаног у Medija centru 3. 3. 2008. (првобитна верзија објављена у часопису Bezbednost zapadnog balkana 9-10).