Предмет дискусије овог стручног скупа је проблем који је актуелан не само код нас, већ и на светском нивоу. Иако је споља гледано у питању технолошка проблематика, суштински је реч о проблематици правне и етичке природе. Слична искушења су свагда била саставни део светске историје, но оно што разликује данашњицу од давних времена јесте софистицирана технологија која прожима све поре друштва. Управо тај невиђени технолошки замах је омогућио да се проблем нарушавања приватности и безбедности појединца размахне до неслућених граница. У случају Србије, тај вид нарушавања су биометријска лична документа чије је увођење најављено од надлежних органа још за време владавине ДОС-а. За разлику од већине земаља у којима су слични пројекти одмах по предлагању парламента или надлежног министарства излагани жестокој критици целокупне заједнице и јавности, у Србији су за сада ретки гласови критике по овом питању, вероватно стога што економска криза намеће друге проблеме као примарне или из разлога суштинске необавештености. Нећу зато погрешити ако кажем да је улога Епархије жичке по том питању од историјског значаја јер је то јединствен случај у свету да прва званична критика дође од научног скупа организованог са благословом једног епископа и у организацији једне епископије – у свету су прве реакције тог типа долазиле или од стране академских установа или од стране организација које се боре за људска права.
Одмах на почетку је корисно навести неке чињенице у вези са биометријом.
Биометријске методе идентификације темеље се на особеностима које су различите за сваког човека. Примера ради, такве особине су отисак и облик прстију, распоред вена, гласовне компоненте, динамика и облик потписа, мрежњача ока и слично. Ове методе су у свом рудиментарном облику коришћене још у доба египатских фараона када су узимане физичке мере поданика. Последњих деценија су изражене тежње, пре свега од стране великих корпорација, да се комбинацијом најмодерније дигиталне технологије и биометријских података уведе нов принцип идентификације службеника. На нивоу фирми и корпорација то није велики проблем, уколико су радници пре примања на посао информисани о бази података која ће се о њима водити и начину идентификације у оквиру саме фирме јер се тиме уважава њихова слободна воља да пристану или не пристану на такве услове рада. Проблем настаје при покушају да се биометријски дигитални систем уведе на националном нивоу као општеобавезан и искључив систем идентификације. Неколико земаља у свету, углавном далекоисточних, је увело такав систем на националном нивоу као замену за класичну личну карту, а неке се стидљиво спремају због јаког отпора јавности, но велика већина земаља не разматра ту опцију. Било је и случајева, попут Канаде, у којима је државни апарат закључио да нема подршку шире популације за такав систем те је одустао на неодређено време. За нас су тренутно најбитнија два најскорија примера по овом питању.
Први је Словенија, која је од скора постала чланица Европске Уније. Словенци су имали могућност увођења паметних тзв. smart личних карти, међутим, одустали су од те опције и увели обичне пластичне личне карте са вишим нивоом заштите од фалсификовања. Ово је веома битно истаћи јер ће сигурно бити оних који ће правдати увођење биометријских личних карти као део обавезне хармонизације нашег друштвеног система са европским што, као што смо видели на овом примеру, уопште није релевантно.
Други пример који је неопходно истаћи је пример Велике Британије где већ месецима трају жучне дебате у парламенту и медијима око увођења биометријских докумената. Влада Тонија Блера се суочава са изричитим противљењем Горњег дома, опозиције, организација за заштиту људских права и дела стручне јавности, тако да без добијања новог мандата не може успети да спроведе овај пројекат. Осим тога, владин Заједнички комитет за људска права је у јануарском извештају објавио да би најављени закон о биометријским личним картама потенцијално угрожавао европску Конвенцију о људским правима. Са друге стране, подаци студије изводљивости која је наручена управо од стране владе говоре да овај систем не пружа стопроцентну поузданост и аутентичност што је императив код овакве сврхе. Пре неколико дана, преко стотину професора и стручних сарадника познате Лондонске школе економије и политичких наука су упутили стручни извештај са захтевом министрима да зауставе пројекат биометријских карти због угрожавања људских права и безбедоносних опасности које он са собом носи.
Било како било, у свим земљама развијене демократије по овом питању се итекако воде јавне расправе и дебате, док код нас није испоштована ни основна правна процедура за скупштинско већање, а о даљем и да не говоримо. Иако на овом скупу присуствујем као информатичар, дужан сам да опет нагласим да је ово превасходно правни проблем, а не информациони. Поред тога што је пројекат просто најављен без икакве правне процедуре и тендера, са модерног демократског становишта овај пројекат је тоталитаран јер у листу демократских права спада и право грађанина да од државе захтева скупљање само оних података за које је дата масовна грађанска сагласност. Други значајан проблем јесте директно угрожавање права на приватност, једног од елементарних права у демократским земљама јер се количина и тип информација које држава скупља о појединцу драстично повећава. Потенцијално би овај пројекат могао водити и ка креирању шифрираних тајних досијеа као и повећавању опсега надзора државе над појединцем.
Информатичко-безбедоносни пропусти су на следећем месту приоритета у даљој критици. Иако се коришћењем ове технологије неки послови значајно убрзавају, то може да има двоструке реперкусије. Пре свега, бирократији се даје огромна моћ располагања великом количином централизованих података који у случају корумпираних службеника могу завршити у рукама разних интересних група. Случајне или намерне грешке у централизованим системима попут овог могу бити егзистенцијално кобне по онога на кога се односе. Посебна прича јесте феномен цурења података. Наиме, Motorola је аутор целокупног пројекта и треба одмах рећи да је та компанија позната по квалитетном кадру и решењима, али и по томе што ради пројекте за америчку владу и војску. Узевши у обзир негативна искуства по питању оперативног система Windows као и скорашњу бруку око откривања америчког шпијунског сателитског система Еchelon којим је шпијунирана скоро цела савезничка Европа, ко може својом личном одговорношћу да гарантује да овај систем нема позадинска врата која омогућавају преузимање података од стране неке стране службе? Посебно питање су хакерски упади с обзиром на чињеницу да је за тестирање сигурности оваквог система потребно да прође бар неколико година.
Лично мислим да је ово прелазно решење на коме се опипава пулс људи широм света за увођење далеко тоталитарнијих концепата. Да не бих ишао сувише у ширину, навешћу само два будућа пројекта која би нас вероватно чекала уколико би овакви пројекти били некритички усвојени и имплементирани.
Наиме, после извесног периода би сигурно дошло до предлога за интеграцију свих докумената у један супер-документ који би између осталог омогућио и аутоматизацију новчаних токова. Прва последица тог приступа било би укидање анонимности токова новца јер би папирни новац био потпуно ликвидиран и користиле би се само електронске финансијске трансакције. То би довело до великог добитка у брзини и до исто толиког губитка у приватности јер би постојала база података о купљеној роби, времену, месту и осталим осетљивим подацима. Човек који би се уклопио у куповни профил терористе или који би читао литературу неподобну по владајући режим би ризиковао да буде изложен директној дискриминацији, праћењу и тортури.
Други корак будућности би био крајња минијатуризација целог система у виду једног чипа који би се носио уграђен у неки део одела или би био практично истетовиран под кожом. Већ данас у свету такве радио-фреквентне чипове добровољно носе на хиљаде људи ради идентификације и праћења, а у случају особља тужилаштва Мексико Ситија, такав чип под кожом руке је и обавезан. У децембру месецу, америчка Управа за храну и лекове је дозволила добровољну уградњу сличних чипова под кожу пацијента, уколико он жели да тиме замени здравствени картон. Иначе, уградњом ових чипова изузетно је лако пратити појединца било где да се исти налази. Поред неприхватљивости овог концепта са чисто антрополошког аспекта, важно је нагласити и да цела прича неодољиво подсећа на злокобна предвиђања из Јовановог Откровења и да лако може унети раздор међу хришћане широм света који би имали различит став по овом питању. Ова појава захтева посебну дискусију и формирање заједничког става.
Због свих ових и многих других разлога који могу бити обухваћени само опсежном студијом, веома је битно да се политички чиниоци и јавно мнење Србије коначно укључи у плодну расправу. Пропусти и опасности пројекта биометријских личних карти су сувише велики да би могли бити потиснути јер ће испливати на површину у тренутку када то најмање будемо очекивали и тада ће за реакцију можда бити прекасно. Још увек није касно да се овај пројекат, ако не обустави, а оно преусмери као вид интерног и ограниченог решења или да се постави на добровољну, а не обавезујућу основу. Приговор савести, као у случају цивилног служења војног рока, је крајња граница у којој су колико-толико испоштована права грађана. Остаје ми само да као савестан грађанин овог друштва изразим наду да ће духовне, интелектуалне и политичке елите бити свесне проблема који је пред нама и његово решавање започети одмах.
Излагање на стручном симпосиону одржаном у Жичи и Краљеву, 26. марта 2005. године