У нормалним условима, токове на светском тржишту диктирају понуда и потражња, а свако предузеће се труди да својим квалитетима задобије предност у односу на конкуренте. Узимајући у обзир основне поставке тржишне економије, очигледно је да је данас немогуће одржати се у окружењу западних економских сила и „азијских змајева“ без високог нивоа аутоматизације производних процеса. Геополитички односи додатно компликују ову поставку – једна светска суперсила војном надмоћи и контролом критичних ресурса још увек у великој мери поставља услове на глобалном нивоу. То је сурова реалност, али је таква каква је – на то мора рачунати сваки привредни субјекат.
Прва последица претходно наведеног се огледа у потреби непрестаног улагања у нова средства за унапређење и аутоматизовање пословних процеса. Друга се очитује на судбини самих радника који, услед немилосрдних тржишних услова, често остају без посла с обзиром да многи производни процеси временом постају потпуно аутоматизовани. У земљама попут Јапана, рецимо, постоје случајеви да су читави погони па и фабрике, потпуно аутоматизовани, а човеков удео сведен на минорну контролну функцију коју врши мали број радника. То је већ близу нечега што бисмо могли назвати тоталном аутоматизацијом производних процеса. Радник у таквом окружењу постаје нека врста „првог покретача“ – човеков рад, воља и енергија у даљем процесу постају непотребни… Неки економисти упозоравају да ће таква динамика, усмерена ка тоталној аутоматизацији производних процеса, пре или касније довести до огромне кризе тржишта радне снаге на светском нивоу. Но оно на шта треба обратити посебну пажњу није само идеја да се тотална аутоматизација пројектује на производне хале, већ и њена пројекција на свакодневни човеков живот.
Аутоматизација спољашње средине
Тоталну аутоматизацију не треба мешати са делимичном аутоматизацијом процеса коју срећемо у свакодневном животу и која оставља велики део акције у човековим рукама. Добар пример су улични семафори без којих саобраћај ни у једном већем граду објективно не би могао да функционише. У случају евентуалног отказивања те сигнализације, сваки учесник у саобраћају делује у складу са посебним правилима која се ослањају на људску логику и акцију, због чега то и јесте полу-аутоматизован процес. Међутим, нека од водећих светских имена из области рачунарског софтвера и аутомобилске индустрије најављују потпуну аутоматизацију наше околине, почевши управо од саобраћаја. Учешће возача, према њима, сводиће се на издавање гласовне (или неке друге) команде о дестинацији, док би дигитална машина сама израчунавала пут, водила аутомобил, пратила стање уређаја, ниво горива и одређивала брзину. Претпостављамо да би се све извело у координацији са посебним дигиталним уређајима који би били постављени поред путева, очитавали потребне информације и координирали све радње са једним рачунским центром, вероватно у комбинацији са сателитском навигацијом.
По инерцији, остатак околине ће бити аутоматизован коришћењем сличног приступа. Тако можемо претпоставити да у продавницама неће бити потребе за продавцима јер ће сваки производ садржати RFID микрочип (радиофреквентни чип – кованица за микрочипове чији се садржај очитава даљинским путем). Изношењем артикла из продавнице аутоматски ће се скидати одређена свота са рачуна купца, што вероватно значи да неће бити ни анонимности новчаних токова, бар не у смислу у коме данас постоји. У ресторанима ће вас вероватно служити аутомат и на основу претходних куповина (профилисања) предложити неко јело и пиће. На факултетима ће испити бити без кашњења, брзо, искључиво електронским путем, без икаквог додира са професором, а оцене ће се аутоматски „спуштати“ у електронски досије… Све наведено можда делује сувише футуристички, али је ближе него што претпостављамо – оно што је у дигиталној индустрији данас у домену лабораторијског испитивања, сутра је скупа играчка резервисана за ужи круг људи, а већ прекосутра „широки народни слојеви“ не могу без тога. Иако би, на први поглед, тотална аутоматизација друштвених процеса донела револуционаран напредак у сигурности, брзини и квалитету и много чему другом, није баш све тако ружичасто – отварају се нека озбиљна питања.
Први и основни проблем у овој причи је што човек пребацује огроман ниво одлучивања и акције на машину. Постепеним навикавањем, утицај човекове акције и контроле ће постати занемарљив и узеће коначни данак општем комфору. Није толико реч о класичном одузимању природне акције, колико о привикавању на живот без ње. Не може се избећи никад актуелнији антиутописта Орвел с обзиром да глобални суперсистем неће у пуном смислу бити аутоматизован и аутономан – увек ће постојати неко ко ће имати приступ и контролу над осетљивим информацијама (аутоматизованим трансакцијама, кретању, комуникацијама…). Класична бројна, спора и несумњиво неефикасна бирократија ће нестати, али ће се појавити малобројна технократија огромне моћи.
Ни на чисто техничком нивоу ствари нису онакве каквим се представљају. Заборављају се многе потврђене чињенице из домена дигиталних технологија. Нема тог рачунарског система (ма како напредан био) који не носи макар минорну грешку (bug), што ипак није разлог да их не користимо уз одређене мере сигурности. Међутим, у „тотал-аутоматском“ систему грешке би биле апсолутно фаталне. Вишедеценијско искуство показује рањивост рачунарских система, чак и у погледу огромних система, какви су рачунарске мреже војске. Узевши у обзир данашње облике тероризма, тешко је замислити све могуће сценарије јер и у условима делимичне аутоматизације постоји реална зебња од неких догађаја. Примера ради, многи постављају питање како би на јачи удар метеорита реаговале лансирне рампе са тактичким наоружањем које су подешене на аутоматски одговор у случају нуклеарног удара друге земље?
Човек и његова средина
Човек 21. века је, парадоксално, много рањивији него његови преци који нису имали таква технолошка средства и научна знања. Не верујете? Зар катастрофалне еколошке промене радикално не мењају наш начин живота? Зар отказивање само једног критичног ресурса метрополе (водовод, гасна артерија, електрана…) није довољан да животи десетина хиљада људи буду директно угрожени (у то смо сами уверили за време NATO бомбардовања Србије)? Терористички напади су већ прича за себе и ту је сваки коментар излишан.
Тотална аутоматизација спољашње средине би у потпуности ослабила ионако размаженог и разнеженог човека данашњице, учауреног у своју индивидуалистичку представу живота, узимајући му и оно мало сналажљивости одржаване свакодневним животним ситуацијама којима је колико-толико сачувана акција и иницијатива. Да ли је могуће да је модерни човек толико наиван да помисли да ће идила потпуне и некритички спроведене аутоматизације трајати вечно?
Проблем, заправо, лежи у нечему другом: пред незадрживим технократским таласом све више се одступа. Уместо да одређује модерне технолошке токове, данашњи човек постаје пасивни конзумент који се препушта матици не питајући куда она води, у мирну луку или ка водопаду.
Треба подсетити да и овај текст настаје коришћењем дигиталних средстава (рачунара) и једног нивоа аутоматизације (слања издавачу електронским путем) па би негирање свих облика аутоматизационих процеса била класична недоследност аутора. Међутим, разлика између критичког и некритичког усвајања технологије је готово суштинска – у првој човек остаје господар и суверен, а другој постаје слуга и роб. На жалост, темељна разматрања технолошке проблематике се често проглашавају за анахрона и штетна, понекад и „донкихотовска“, док се сва нова технолошка решења a priori проглашавају за „праву ствар“ и нешто о чему нема поговора. Перспективе кроје технолошки мегамонополисти који полако урушавају и горепоменуте принципе тржишне економије. Оно „мало соли“ у виду малобројних критички настројених људи данас је дефинитивно „глас вапијућег у пустињи“ (уп. Мт 3, 3).
Погубност тотал(итар)не аутоматизације
Покушај пројекције модерне производне хале на свакодневни живот доноси велике изазове. Крајњи производ је потпуна, тотал(итар)на аутоматизација свакодневних животних процеса. Упозорења се могу осетити чак и у филмским остварењима (попут „Ја, робот “ или „Терминатор 3“), али у Холивуду ретко ко погађа у суштину проблема, с обзиром да се она јасно види једино из православне перспективе. Чула, на светом Крштењу освећена да би јасно могла да разликују добро од зла, код модерног човека (који често живи схизофреним видом духовности) су до те мере ослабљена и отупела да се упозорења појединаца узимају у најмању руку као претерана и ксенофобична. Док положај човека у односу на технологију полако постаје робовски и супротан ономе што читамо у уџбеничким дефиницијама из области управљања технологијом, орвелијанска упозорења и синтагме се релативизују ријалити шоу-програмима. Историја показује да је човек небројено пута морао да учи на грешкама, но овде имамо једно избиљно питање: колико се ствари накнадно могу поправити ако би човек учио на лошем искуству у случају примене идеје тоталне аутоматизације? То питање је разлог да о свему промишљамо на време.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 920 (2005).