Глобални терористички напади, како их средства информисања обично називају, никога не остављају равнодушним. Реакције су различите, но најбитнији је одговор владâ погођених земаља. Узмимо за пример трагичне догађаје који су се десили у Лондону 7. јула 2005. године. Британска влада, као део одговора на бомбашке нападе, је тада покренула увођење технолошких новина којима је покушала да парира потенцијалним терористичким нападима у будућности. Те новине су се сводиле на масовни електронски надзор комуникација, увођење биометријских личних карата за идентификацију грађана (које су пет година касније укинуте од стране владе конзервативаца), пројекте праћења локације становништва… Намерно је узет пример Велике Британије јер је то колевка парламентарне демократије и по природи ствари у том друштву постоји снажан отклон према свему што има примисао институционалног угрожавања приватности грађана. Ако се у тој земљи реагује на такав начин, шта тек треба очекивати на другим странама света погођеним овом глобалном пошасти? И уопште, чему води технолошка трка светских влада са терористима? Крајњем поразу терористичких група или, пак, додатној стимулацији некаквог „информационог“ тоталитаризма?
Технолошка трка са терористима
Просто је невероватно да се нико од поборника технолошког надзора целокупног становништва као савезника у рату против тероризма није упитао шта ће се десити када дође до симбиозе „криминала белих крагни“ (криминалних кругова који имају приступ врхунској технологији) са терористичким ћелијама. Познати британски стручњак за информационе технологије и председник чувене организације Privacy International, г. Сајмон Дејвис одавно тврди да је технолошки јаз између државних институција и модерних криминалаца толико сужен да је питање недеља када ће најјаче криминалне групе поседовати, рецимо, технологију за биометријску идентификацију тренутно расположиву влади. Тако ће се већ сутра испоставити да актуелно технолошко решење и није тако поуздано како су говорили представници јучерашњег режима, па ће се изаћи са новим и по грађанске слободе још репресивнијим решењем „које ће коначно решити ствар“ и тако у круг, све док не дођемо до трансформације међународне заједнице у мегаполицијску државу. А хришћани добро знају којој би личности таква глобална ситуација једино одговарала…
Другачији приступ проблему
Уместо решавања последица по цену урушавања основних норми у друштву, потребно је идентификовати и неутралисати узрок. Да би се то учинило, потребно је воље да се загребе испод површине феномена савремених форми тероризма и да се отворе неки дубљи слојеви људског бића. Хришћанима је сасвим јасно да сви терористички напади, ма у ком погледу и ма чиме оправдавани, представљају директну ђаволску инспирацију који и јесте човекоубица од почетка, по речима Господњим (ср. Јн 8,44). Тако преподобни Макарије Египатски у својим подвижничким списима говори да је најприметнија последица пада неред који влада у свету, те да они који имају просвећење Христово знају одакле све то долази.
Сам тероризам је научно дефинисан као покушај добијања одређених политичких или других циљева употребом акција и средстава која изазивају општи страх у друштву. Овде је умесно подсетити се подвижничког искуства пустињских отаца Истока, изузетних носилаца хришћанског етоса, који су на све могуће начине били застрашивани да би одустали од свог подвига. Издржали су до краја управо зато што су имали јаку веру и љубав ка Христу и прави однос ка ближњем, што су једине силе које искорењују сваки страх и зло ђаволско. А из њихових житија видимо да су ђаволско деловање пре свега поражавали смирењем и исповедањем себе за грешне људе (своју грешност су исповедали не због психологизма и пијетизма како неки мисле, већ зато што су имали благодатно искуство светости Божије).
Ако усвојимо овакав почетни приступ, онда лако увиђамо да је један од главних покретача терористичких напада у свету општа хипокризија и грех у модерном друштву, пре свега међу политичким елитама западних светских сила које покушавају да преобразе све око себе, али не и себе саме. Поготово је очита хипокризија у неким западним центрима моћи који се залажу за борбу против тероризма на једној страни (Блиски Исток), директно га стимулишу на другој (Косово и Метохија, Чеченија), а зло код себе не виде ни у траговима. Дакле, уместо сагледавања сопствених грешака (што и јесте основни и једини пут оздрављења и преображаја), прст се упире искључиво у другу страну и све креће у круг са додатном енергијом. Жалосна је чињеница да би на некој међународној конференцији посвећеној проблему тероризма сам спомен греха и хипокризије као узрока довео до подсмеха…
Решавање кризе
Свети Григорије Богослов на једном месту истиче да ниједно добро које се не учини на добар начин није добро. Уместо покушаја да се против зла тероризма одбране увођењем напредне технологије за праћење и надгледање целог друштва и модификације државно-правног поретка, потребно је првенствено сагледавање сопствених грешака, у овом случају на нивоу спољне политике, али и шире. На тоталитарне методе терористи ће сигурно реаговати другачијим ударцем. Ево једног простог примера. Међународну заједницу (што је у пракси еуфемизам који се користи за западне силе) веома брине ширење нуклеарног наоружања и стицање нуклеарне технологије ван „нуклеарног клуба“. Семјуел Хантингтон, у својој познатој студији под насловом „Сукоб цивилизација“ (The Clash of Civilizations) примећује да су одвојени тероризам и нуклеарно наоружање – оружје „слабих незападњака“, али њиховом комбинацијом они постају јаки. У овом случају је цинично то што се САД залажу за смањење светског нуклеарног арсенала, а сами развијају технологију у вези са нуклеарним оружјем, која иде чак и до космичких пројеката. Несхватљиви су (у суштини русофобски) покушаји да се сагради некакав нуклеарни штит од прекоокеанских пројектила јер, као што је то неко добро приметио, терористи мини-атомску бомбу могу пренети буквално у руксаку преко Рио Гранде и активирати је негде у срцу земље…
Да резимирамо: потребно је шире сагледавање феномена тероризма у контексту опште хипокризије у политичком свету и исправљање грешака на време. Тиме би се поништио главни аргумент пре свега вођама радикалних исламиста којима није тешко да врбују муслимане за самоубилачке нападе због дволичне политике западног света (исту ту дволичну политику и наш српски православни народ на Космету итекако осећа на својим плећима). Ако би се направио недвосмислен рез са дволичним поступцима западне цивилизације, данашњи spiritus agens тероризма био би уништен, мада тероризам не би био искорењен јер наш противник и „отац лажи“ (уп. Јн 8, 44) увек тражи нову тактику за ширење зла. Поготово је лицемеран и безобразан позив неких западних политичара на хришћанску етику – такве изјаве су само катализатор за даље реакције фанатичних исламистичких група које то тенденциозно повезују са средњовековним „крижарским“ походима (мада, ако ћемо право, у периоду од Четвртог крсташког похода до дана данашњег од разних западних „крижара“ су далеко више страдали православни хришћани него муслимани).
На жалост, горди свет кога покреће хедонистичка логика изгледа да нема снаге за сагледавање сопствених грешака, а тек после њиховог признавања и исправљања, било би потпуно људски (и легитимно) тражити решење проблема тероризма. То ни тада не би био лак задатак, али би имао изгледа на успех; садашња стратегија ублажавања последица је потпуно јалова, а очигледна хипокризија паралише сваки конструктиван подухват.
Све неодољиво подсећа на стање пред пад западног дела Римске империје изгрижене сличним унутрашњим болестима. Римска империја 21. века покушава да се заштити од модерних терористичких варвара тако што ће подићи технолошке бедеме који ће највише ограничавати сопствени народ, а само ће одложити финални пад. Без унутрашњег препорода, без потраге за аутентичним хришћанским идентитетом, западна цивилизација у веку који је пред нама стоји пред историјским сломом.
Технолошки напредни системи биометријске идентификације, масовно прислушкивања, праћења и контроле и остале неуротичне пројекције колективног бића модерног западног друштва, све ће то једно време можда и давати неке резултате у превенцији тероризма, али само дотле док се не деси радикално пробијање система на који су се сви ослонили. После тога би вероватно уследиле мере стезања каиша до издисаја. Но, опет, вреди се надати да ће савремена друштва ипак имати довољно свести и снаге да крену у истински обрачун са злом, у смислу сопственог унутрашњег преображаја. Господ Бог ће им у том случају пружити руку спаса. Остаје нада да ће западни свет увидети свој пад и са пророком Осијом ускликнути: „Ходите да се вратимо ка Господу јер Он раздре и исцелиће нас, рани и завиће нас“ (Ос 6,1).
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 923 (2005).