Реч „Еванђеље“је једна од првих до које православних хришћанин дође у почетку свог духовног живота и једна је од оних које га стално прате. Ту реч су Срби преузели од својих кумова, Грка, и у потпуности је прихватили без измене. У старогрчком изворнику она је била у облику to evangelion и пре свега значила благу вест, благовест. Иначе, све речи које имају префикс ev-, како у старогрчком тако и у новогрчком, имају неки позитиван квалитет и означавају нешто добро и лепо (evlogia, evdokia, evharistia…).
Вероватно ће се неки од Вас запитати због чега у наслову теме стоји Блага вест Еванђеља – зар то није класичан пример плеоназма? Ово додатно ствара забуну јер се у црквеним проповедима често чује синтагма „еванђелска благовест“. Разлог за ово допунско наглашавање значења речи лежи управо у чињеници да је то данас нама страна реч и да је потребно што више нагласити њено право значење које се у овом случају поклапа са граматичким. Међутим, уколико бисмо желели да будемо до краја доследни и верни Предању Православне Цркве, најбоље би било да кажемо Радосна вест св. Еванђеља. Не само због чињенице да се у Новом Завету реч „радост“ појављује више од педесет пута, већ због конкретне атмосфере радости којом Еванђеље одише, почев од радосног поздрава арханђела Гаврила и тренутка када заигра дете од радости у утроби Јелисаветиној када дође Богомајка, преко радосног васкршњег догађаја као центра хришћанске вере све до књиге Откровења која је препуна есхатолошке и надземаљске радости. Колико је тај дух радости изнад површних, моралистичких и пијетистичких тумачења Светог Писма! А на жалост, велики број хришћана га управо тако и поима, на крајње легалистички начин без имало животног духа. Стога је Ниче, творац модерног нихилизма, својевремено изјавио да су хришћани тужни и песимистични људи – до таквог закључка је дошао гледајући западне хришћане које је имао као познанике и суседе око себе. Познати православни теолог, отац Александар Шмеман, у својим текстовима каже да су те Ничевое речи велика оптужница за нас и трагедија нашег погрешног доживљаја живота у Христу. Стога нам познавање значења речи „Еванђеље“ помаже да правилно усмеримо и уобличимо своја схватања хришћанства.
Оно што је карактеристично за ту благу и радосну вест новог живота у Христу јесте да се она не намеће никоме. Када год је било супротних тенденција, а овде пре свега мислим на западни прозелитизам и тоталитаризам кроз векове, резултат је био супротан од жељеног. Такви покушаји којих је историја западног хришћанства препуна су управо резултат погрешно схваћене еванђелске мисије међу људима, која пре свега треба да буде мисија делом, а потом и речју. Сам Господ Исус Христос се није никоме наметао за време овоземаљског живота, а бар је он то могао, како год и када год је хтео. То се најбоље види у опису чуда која су описана у Светом Писму, која никада нису била потврда силе, већ љубавног одговора на веру потребитих људи.
Свето Еванђеље, као радосна вест за сваког човека и сваку твар заробљену смрћу, је пре свега литургијска књига. Одабрани еванђелски стихови се читају на свакој Литургији и то у оном њеном делу који је некада био део обавезне предкрштењске катихезе. Блага вест се тако превасходно сазнавала на литургијским сабрањима, после чега би на посебан возглас оглашени излазили напоље, задржавајући слободну вољу да поверују и приме крштење или одбију благовест са амвона. Литургијско читање Еванђеља на неки надуман начин оприсутњује Христа међу нама чинећи нас сведоцима онога о чему је реч. Битно је истаћи да у литургијском смислу Реч Божија до нас допире из будућег века дејством Духа Светога који отвара двери времена и простора за долазак ванвременог и ванпросторног Царства Божијег. У томе је срж благе вести Еванђеља: учествовање у благодати Божијој кроз заједницу вере и љубави, чиме већ овде и сада предокушавамо будућу радост Царства Небеског. Благу вест светог Еванђеља, дакле, треба првенствено да везујемо за последње, а не прве догађаје историје, јер таква је и перспектива живота у Христу, чији Други долазак жељно ишчекујемо.
Размотримо сада данашње медије и то тако што ћемо опет кренути од значења речи. Реч medium је латинског порекла, а од ње долази реч медији као множина која означава утицај на некога или пак саопштавање неке идеје у слободнијем преводу. Наша тема се односи на кованицу мас-медији (mass media), која је у говорну потребу уведена почетком 20-их година прошлог века и обухвата технолошки медијум (телевизија, радио, компјутер) који је у стању да пренесе информацију до већег броја људи. Вероватно нема потребе да дубље објашњавамо шта су то електронски и штампани медији – они су стандардни део амбијента у коме живимо и карактеришу информационо друштво. Сличност медијске и еванђелске поруке је очита споља и то управо у чињеници да су окренуте свим људима у жељи да утичу на њихов живот. Свака дубља анализа, међутим, показује велике разлике. Наведимо само неке.
Благовест Еванђеља до нас допире ненаметљиво и тихо, често изнутра као тихи призив срца, док медијске вести допиру до нас увек споља, најчешће агресивно, бучно и наметљиво у грчевитој борби за аудиторијум. Мисионари Еванђеља (говоримо о православним мисионарима) су углавном били скромни људи и светским очима гледано мали, док су медијски емисари моћни и богати „космократори“ који кроје светску политику. Да ли је уопште могуће упоредити апостола Павла са једне и Руперта Мардока, Теда Тарнера или Доналда Трампа са друге стране?
За успех еванђелске благовести била је потребна пре свега благодат Духа Светог, а потом делатно сведочанство преносиоца, док је за глобални пренос информација медијског типа потребан само новац и технолошка инфраструктура. Уопште није потребно да они који преносе медијске информације верују у њих нити да их сведоче, што је дијаметрално супротно еванђелским сведоцима Истине чија благовест неће дати добре резултате, ако није праћена животом и делом.
И на крају, медијске информације се смењују из дана у дана, из часа у час, потискујући једна другу и на неки чудан начин релативизујући сваку претходну у свести медијског конзумента који их упија само за тренутак о коме је реч. Садржај медијских информација је разнолик, често контрадикторан и уме просто да мрви критички апарат конзумента. Некада се догађа да примаоцу информација у једном низу буде „сервиран“ садржај тужног, радосног, смешног, важног и неважног карактера, што има великог удела у релативизацији разних догађаја. За разлику од тога еванђелска благовест остаје увек иста, али увек савремена, такође пуна разноликих догађаја и учесника, али увек христоцетрично усмереним и осмишљеним, без трунке подвојености или супротности. Што више човек прима такву благовест, његови умни потенцијали постају све шири.
Но има нешто на чему посебно треба инсистирати, а у чему се огледа основна разлика и јаз између еванђелске благовести и данашњих мас-медија. Наиме, малочас поменута есхатолошка реалност је тачка на којој се најбоље види непремостива разлика између медијских вести и еванђелске благовести. Информациона плима која нас свакодневно запљускује из средстава јавног информисања и на коју су медијски конзументи апсолутно навикнути (а у великој мери и зависни) потискује прошлост у заборав, садашњост посматра кроз актуелну новост, а будућност гледа кроз корист. То је потпуна супротност у односу на еванђелску благовест која памти прошлост, преображава садашњост и црпи силу из будућег века. Хришћански појам времена је, дакле, обрнут овосветском и остварује се у односу на Будући век односно Други долазак Христов који ће се збити. То се најбоље види из молитве анамнезе на Литургији која спаја све временске димензије и даје им смисао овенчавајући их есхатолошком (будућом) реалношћу.
Да ли све ово значи да хришћани не могу и не треба да буду укључени у модерне информационе токове? То би био погрешан и олако изведен закључак, узевши у обзир преображењски етос хришћанства и чињеницу да хришћани никада нису одбацивали ниједну цивилизацијску тековину. Они су су је, са друге стране, увек вредновали умом Христовим и покушавали да је примајући и преобразе. У том смислу, хришћани данас не треба да постављају питање информисаности, али треба да постављају питање количине и каквоће информација и у складу са тиме информационог уздржања у оквирима редовних постова. У истом погледу увек треба да постављају питање критичког размишљања и преиспитивања сваког информационог садржаја, а не његовог примања без икакве резерве и промишљања, као у случају Беконовог „идола трга“. А пре свега се треба трудити на томе да еванђелска благовест увек буде примарна у односу на сваку другу информацију – јер дефинитивно нема ничега новог под Сунцем, осим Христа Васкрслог.
Супротне тенденције, каквих данас на активистичком Западу има пуно (а какве се полако појављују и на Истоку) ће еванђелску (благо)вест у свести хришћана полако сводити на једну од вести коју он свакодневно прима – тиме је простор за финале секуларизма (у смислу одвајања од живог учешћа у литургијском животу) широм отворен. Следећи корак у таквом развоју догађаја је директни информациони нихилизам који би био далеко разорнији од претходног јер би наступао изнутра, а не споља.
Хришћани стога морају бити свесни како опасности од информационе изолације, тако и опасности од посветовњачења, које прете уколико се еванђелска благовест релативизује. Ово је поготово битно у случајевима покретања православне телевизије, где се морају прецизно одредити смернице у смислу „које, када и колико“ информација је примерено. Нико са здравим литургијским погледом неће рећи да је нормална ствар пренос Литургије преко ТВ-а нити пак пренос неке „благочестиве“ емисије за време црквених служби – то би био првокласан парадокс, управо зато што је еванђелска порука везана пре свега за учешће у црквеним службама. Али сасвим су корисне емисије у којима се разговара на теме духовног живота, са људима који су истински сведоци Христови. Такође треба поставити питање умесности временског оквира емисије и њеног контекста, да не би дошли до појава попут оних на протестантском поднебљу, где тзв. телееванђелисти са ТВ екрана прво проповедају, после чега следи шпица са жиро рачуном, а потом наставак омиљеног ТВ шоуа.
Дакле, да резимирамо: мисија помоћу модерних информационих технологија – ДА; на некритички, конформистички и секуларни начин – НЕ. У овим стварима је важно бити доследан и јасан: еванђелска проповед се не сме претворити у рекламу, јер Црква није производ. У овоме треба увек да се угледамо на Оце, који су увек били савремени, али никад модерни – увек су се хватали укоштац са изазовима свог времена (у чему се огладала њихова савременост), али никада се нису поводили за временом и трендовима (у чему се огледа њихов став према некритичком модернизму).
За крај треба отворено рећи још нешто, у вези са све актуелнијим нападима на Хришћанство путем медија. Црква споља неће надгласати информациону буку медија, али то и није њен задатак. Њен задатак је сведочанство Христовог Еванђеља и победе над смрћу и тим сведочанством она изнутра преображава свет око себе кроз векове. У контексту медијских манипулација које су све више присутне у информационом етру, став Цркве је био и биће недвосмислен – против једне медијске манипулације нипошто не треба ићи другом медијском манипулацијом, већ истином, у чему и јесте сила Крста Христовог. Како нам то боговидац Јован Богослов сведочи, Јагње Божје ће кротошћу надјачати нападе свих, па и медијских вукова, ма колико да су јаки и бројни.
У то сведочанство и ми се уздамо!
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Ауторизовано предавање одржано 7. фебруара 2006. године у згради Српске Патријаршије у Београду.