У деценији која је за нама Интернет је од рачунарске мреже коју је користио ужи круг научних радника прерастао у глобалну комуникациону инфраструктуру, чији број (милиона) корисника више нико не покушава да изброји. Импликације на друштвеном плану које је такав стреловит развој овог информационог медија донео су огромне и протежу се од радикалне промене начина комуникације међу људима, преко образовања и широке доступности информација до нових видова криминала. Све то представља један динамичан изазов који се Цркви намеће на размеђу два миленијума. Управо због брзине којом се Интернет развија, било је потребно што пре саставити критичке студије од стране православних теолога и информатичара. Неколико таквих радова је написано, међутим још увек нема начелног слагања у ком степену и да ли уопште треба користити Интернет, односно да ли он носи нове могућности мисије међу неправославнима или је у питању „игра са ђаволом“ (Константин Гордејев, Православная беседа 3). Без претензија да дајемо коначан суд о овој проблематици, размотримо укратко позитивне и негативне конотације које она са собом носи, да би извукли макар оквирне смернице и добили колико-толико уобличен став према овом дигиталном феномену.
Електронска пошта
Добре стране Интернета су мање-више познате свима, делом због рекламне пропаганде компанија које производе комуникационе програме, а делом захваљујући великом тиражу и популарности рачунарске литературе. Електронска пошта (e-mail) је један од најкоришћенијих сервиса Интернета и данас је ушао у свакодневну употребу међу свим друштвеним слојевима, стојећи раме уз раме са стандардним поштанским пошиљкама чији су много бржи електронски еквивалент. Омогућавајући готово тренутни пренос текста, слика и података, потпуно је омогућена комуникација на даљину и драстично су убрзани комуникациони процеси (између осталог и слагање овог текста за штампу јер је исти прослеђен управо електронском поштом).
Данас је за православне хришћане овакав вид комуникације изузетно битан јер омогућава контакт и размену корисних информација између најудаљенијих епархија, парохија, православних удружења. Негативна страна се огледа у огромном броју рекламних и нежељених порука које стижу са разних страна и које су често увредљивог и неприхватљивог карактера, што је проблем коме се још увек не назире решење, иако у многим земљама постоји строга законска регулатива по том питању.
Презентације и библиотеке
Интернет презентације су такође постале свакодневица у информационом смислу, тако да већ узимају примат штампаним медијима због погодности редовног ажурирања и свођења материјалних трошкова штампе на нулу. Уочљиво је да скоро све епархије, али и озбиљније парохије, имају своје презентације са основним или ширим информацијама. Исто важи и за Православну богословски факултет Универзитета у Београду који је међу првима поставио своју презентацију и једно време имао посебну Интернет учионицу у којој су студенти могли да претражују богословске материјале у дигиталном облику. Све помесне православне Цркве су такође присутне на Интернету, но по броју и квалитету страница још увек иза римокатолика и протестаната. Приметан је недостатак по питању богословске литературе на српском језику доступне на Интернету јер само неколико сајтова редовно додаје нове текстове и прилоге (што је императив за ову врсту медија с обзиром на природу електронских информација).
Цела прича о овом аспекту би била скоро идеална када би просечан православни хришћанин који жели да погледа неку од ових презентација одмах знао како да је нађе. То није случај, јер већина људи прво одлази на тзв. претраживачке сајтове одакле даље тражи оно што је потребно. Некада се потрага завршава за неколико секунди, а некада су потребни сати да би се пронашао одговарајући сајт. Очито је да у шуми података коју Интернет данас представља наћи „капи воде живе“ понекад уме бити веома тешко, па људи губе огромно време док не пронађу оно што им је потребно. Ово поготово важи за студенте који траже неки материјал за испите. Зато би требало инсистирати, у координацији са осталим помесним Црквама, на креирању неке врсте православног аутономног простора на Интернету, који би се претраживао преко јединственог православног портала и који би уређивали представници православних епархија широм света. Такав сајт би носио искључиво информације о другим православним сајтовима и њиховим адресама и био нешто попут телефонског именика, што би итекако олакшало проналажење корисних информација православним хришћанима који често тражећи текст из области православне духовности дођу на секташки сајт или прођу кроз рекламне сајтове са свакаквим садржајем, после чега су са правом огорчени. Што пре се креира таква информациона аутономија православних, то боље, јер потрага за жељеном књигом, списом или духовном песмом, уз успутни пролазак кроз странице са крајње непристојим садржајем већ обесмишљава целокупан процес. Портал који би могао бити претеча овог пројекта налази се на адреси https://hristianstvo.ru и требало би га даље развијати (приказан је у последњој секцији књиге – прим.). Велики проблем представља чињеница да је Интернет презагађена средина, но управо ту и лежи мисија православних – у освештавању тог загађеног простора. Ако не можемо учинити да Интернет постане рајско место, бар можемо допринети да не постане паклено. А креирање аутономне оазе која даје воду живу и истиниту једини је начин да се у Интернет пустињи сачувају душе многих.
Овде треба нагласити да постоје и православни сајтови урађени са најбољом намером, али на погрешан начин. Примера ради, постављање православног сајта на бесплатни сервер је типична грешка јер тиме се на сајту у одређеном простору појављују и рекламе на чији се садржај не може утицати – сећам се да сам једном приликом налетео на сајт једне епархије из дијаспоре постављен на бесплатни сервер, изнад кога су се у горњем рекламном простору смењивале слике „скромно“ одевене Бритни Спирс! О таквим стварима се мора строго водити рачуна приликом израде презентација да не би дошло до саблазни или нечег горег.
Друга ствар о којој се мора водити рачуна јесу многа застрањења која су се десила на римокатоличком и протестантском поднебљу због модернистичког и конформистичког приступа феномену Интернета. Очигледни примери су исповест преко Интернета (идеја која се појављује код римокатолика, чиме се исповест de facto релативизује и смешта у услужну делатност Цркве) или креирање виртуелних парохија (код протестаната, што је еклисиолошки парадокс), о чему су писали и овдашњи рачунарски часописи (PC). Не треба бити сувише проницљив да би се уочила погубност оваквог приступа и уочити пропаст у коју води овакав некритички и либералан став, који у коначној инстанци води разарању литургијског живота и нарушавању начела евхаристијске еклисиологије (окренуте ка Литургији као тачки црквеног идентитета).
Са друге стране, претерани конзервативизам може одвести до губитка неких нових шанси, а можда и потенцијалних верника који Интернет користе као основно средство за информисање. Христова порука о узаном, средњем путу, односи се управо на ово питање и потребна је благодат Духа Светог и много расуђивања да би се пронашао правилан начин за његово решавање.
Форуми и конференцијске групе
Посебна тема су тзв. конференције, групе, форуми… на којима присуствује од неколико десетина па до неколико стотина или, чак, хиљада људи. Између осталог, религија је једна од најчешћих тема, а у Србији је једно време био најпознатији форум yu.forum.religija који је окупљао велики број учесника различитих религијских припадности, као и више православних верника и апологета, о чему је укратко писано и у часопису Православље пре неколико година (текст „Мисионари за тастатуром“). Овде већ постоји празан простор за званичан форум СПЦ, који би водио неки од ђакона са својим тимом сарадника и студената, по узору на форум ђакона Андреја Кураева (описан у последњој секцији књиге – прим.), који окупља више хиљада регистрованих чланова и ко зна колико анонимних. Такви су форуми по правилу најчитанији, јер су теме језгровите, актуелне и износе се различита гледишта. Овакви форуми су одлична прилика и за студенте теологије јер им пружају прилику да прошире знање и да се извеште у дијалогу са неправославнима. За потребе мисије СПЦ на овим просторима, један православни отворени форум на коме би многи могли да добију одговоре на разна питања би ваљано ажурирао тим од неколико теолога који би радили на смене. Сајтови попут Библиотеке Свети Наум или Светосавља (описани у последњој секцији књиге – прим.) су пионири на овом пољу, но тај ниво је ипак недовољан, поготово у односу на поменути форум ђакона Кураева.
Проблем са конференцијама је што се на њима често појављују и многи провокатори који пишу све и свашта па дискусија губи смисао уколико не постоји могућност уклањања таквих порука или, пак, непристојних делова, уз опомене и искључења као крајњу меру. Слично се 2004. године десило са форумом Religija на сајту B92 који је био привремено затворен због огромног броја порука неприкладног или бар неповезаног садржаја. То се такође дешавало и сајту Библиотека Свети Наум чији је форум временом до те мере изгубио на квалитету да се на њему самом оправдано постављало питање смисла његовог даљег постојања. Зато је битно да евентуалне православне форуме ажурира и прати више људи, да би се садржај непристојног карактера аутоматски уклањао и да би се енергија учесника правилно усмеравала у саборном духу.
Синтеза
Једно је сигурно, Интернет можемо и оспоравати и пропагирати – само га не можемо игнорисати. Сетимо се реакција које су уследиле када се појавила штампарска машина – многи су у њој видели ђавоље масло, а неки нове мисионарске могућности. Данас се заиста штампа све и свашта, но у мору таквог материјала штампају се и издања Светог писма и дела светих Отаца. Слично је и са Интернетом, јер иако је на њему обиље бескорисног, лажног и непристојног материјала, ипак постоји велика количина корисних информација. Да би се са становишта православног верника ова дилема потпуно елиминисала потребно је ући у пројекат реализације аутономног православног Интернет простора као што је горе наведено.
Са друге стране, поред употребљивости, намеће се и питање начина употребе као такве. Наиме, крајем 2004. године су наши дневни листови пренели вест да је неколико финских војника ослобођено војне дужности са дијагнозом да су зависни од Интернета! Нимало наивна ствар, поготово ако имате децу која су стално поред рачунара (нарочито су опомена скорашњи случајеви педофилије реализовани управо преко Интернета). Стога је најпаметније пратити само одређени круг сајтова чији каталог можете добити из специјализованих часописа.
Можда најздравији приступ Интернету представља активан и креативан покушај преображаја његовог садржаја и начина коришћења. Хришћанство је вера која негује управо етос преображења целокупне творевине и на томе треба да инсистирамо и у дигиталном простору. Дакле, у односу на Интернет не треба форсирати негирање и одбацивање нити афирмацију и акомодацију по сваку цену, већ преображај, на шта смо као савремени хришћани упућени и за шта смо одговорни.
*Текст је првобитно објављен у Православљу 900/2004