Када је реч о проучавању тоталитаризма потребно је поћи од почетног разликовања његове феноменолошке сфере и саме суштине, не ради вештачког раздвајања, већ ради доласка до целовитог увида. У вези са тим, потребно је упоредо применити три приступа: историјски, правно-теоријски и философски. У историјском смислу је несумњиво да у досадашње тоталитарне поретке у ужем смислу спадају Хитлерова нацистичка Немачка и Стаљинов комунистички СССР, а условно и Мусолинијева фашистичка Италија.Сам термин „тоталитаран“ се историјски први пут јавља управо у Мусолинијевој Италији (у синтагми stato totalitario), а једна од првих теоријских анализа и критика тоталитарне државе у ужем смислу се такође јавља у истом просторно-временском контексту, код дон Луиђија Стурца, италијанског римокатоличког свештеника, политичара и великог критичара фашизма и филофашистичких кругова у Ватикану. Међутим, у ширем смислу, историјска претеча западног тоталитаризма је приметна већ у позном средњем веку управо код Римокатоличке цркве, као што је то одлично приметио православни философ Христо Јанарас. Та идеолошка претеча западног тоталитаризма је тренутак када Римокатоличка црква уводи рационализам у теологију и покушава са својеврсном објективизацијом догматског учења. Као што Јанарас истиче, покушај тоталног наметања кроз ауторитет формалне логике је отворио могућност и за тотално наметање Римокатоличке цркве у друштвено-политичком контексту. Православна Црква овакво искушење никада у својој историји није имала, што је великим делом заслуга њеног другачијег богословског приступа Богу, свету и човеку.
У правно-теоријском погледу, тоталитарни режим се идентификује кроз специфичности државно-правног система које морају бити испуњене као основни предуслов. Те специфичности су везане углавном за постојање свеобухватне идеологије која доминира над друштвом, политички систем који има контролу над кључним деловима државног апарата, постојање цензуре и пропагандне делатности зарад индоктринације, затим систематско коришћење принуде и терора и, што посебно треба истаћи (јер се често превиђа), крајња подређеност економије политичким циљевима. У правно-теоријском смислу можемо користити и нешто другачије приступе попут доктрине легендарног Карла Шмита која се своди разликовања пријатеља од непријатеља и која би се рефлектовала на унутрашњу сферу државе. Тај концепт данас значајно проширује и разрађује Ђорђо Агамбен, аутентични представник европске академске заједнице домену теме такозваног глобалног рата против тероризма.
Међутим, кључна сфера одређења тоталитарног режима јесте начелни, философски аспект који омогућава ширу опсервацију у сваком конкретном историјском оквиру. Левинас тако тоталитарну државу карактерише као „државу у којој је међулична релација немогућа и где том релацијом унапред управља детерминизам саме државе“. Слично одређење даје и руски философ Иван Иљин који користи етимолошку анализу придева `тоталитаран` (долази од латинског појма totus – цео, сав, читав, потпун) да би указао на суштинску одлику сваког тоталитарног режима, а то је да све активности испланира, предвиди и/или отпрати.
Из наведеног је јасно зашто је историја показала да тоталитарни режими увек долазе до конфронтације са Црквом и раде на њеном прогону, маргинализовању па чак и физичкој елиминацији. Наиме, ниједан тоталитарни режим не допушта постојање аутономне сфере мишљења и деловања на територији на којој распростире своју моћ, а Црква је сама по себи аутономна сфера мишљења и деловања – мада је у свету она није од света, у сталној је тензији према свету и труди се на његовом преображају набоље, што су примарни разлози нетрпељивости тоталитарних режима према њој.
Оно што је још важније када је положај Цркве у оквиру тоталитарних режима у питању јесте проблем слободе. Суштинске импликације тоталитарних система на нивоу личности се одражавају управо на слободи мишљења, одлучивања и деловања, о чему је одлично писала Хана Арент у вези са циљем тоталитарних режима да преобразе саму срж човекове природе за коју је слобода једна од кључних особина. Ту лежи најважнији разлог зашто се Православна Црква увек противи тоталитарним режимима – због тежње тоталитарних режима да укину сваку врсту спонтаности и слободног деловања личности.
У оквиру процеса глобализације, цела проблематика је проширена и отвара питање релевантности класичних модела тоталитаризма везаних за концепт националне суверене државе. То се показује као посебно важно с обзиром да данас не постоји тоталитарни режим у класичном историјском погледу (постоје ауторитарни режими који се ипак разликују од тоталитарних), али да постоји одређени вид наметања глобалне парадигме у тоталном и ултимативном погледу. Бодријар ту појаву назива „насиље глобалног“ и посебно доводи у питање улогу интелектуалца и његовог активног критичког ангажмана у друштву. Један од кључних проблема јесте феномен тоталног надзора становништва који се уводи под претпоставкама глобалне борбе против тероризма, у коме се може препознати нови вид тоталитаризма гледано из чисто философске перспективе. С тим у вези, Црква даје свој допринос отпору нечему што би се могло окарактерисати као друштво тоталног надзора, ослоњено на софистициран технолошки супстрат који омогућава далеко неприметнији и комплекснији надзор и контролу популације него икада до сада.
Узевши у обзир све наведено, уз уважавање историјских и правно-теоријских приступа, у оквирима 21. века је потребно поћи пре свега од чисто философског одређења тоталитаризма и приметити га у феноменима технолошког и глобализованог света да би се одреаговало на такав начин да се на време сачувају слобода и дигнитет личности.
*Ауторизовано излагање са међународног округлог стола о тоталитаризму, одржаног 23. 9. 2009. у просторијама СЛС у Београду