Хришћански богослови никада нису имали страх од уласка у „интелектуалну арену“ и хватања у коштац са конкретним питањима које је историјски ток носио. Почетак оваквог деловања видимо већ у време апостола Павла, када се са једне стране појављује потреба активног дијалога са јудејском интелигенцијом, а са друге се полако актуелизује сусрет хришћанске мисли са јелинском философијом. Одличан пример је изузетни Павлов говор на Ареопагу (в. Дап 17, 19-34) пред бројним грчким аудиторијумом. Недуго потом се одиграва далеко драматичнији сукоб између онога што бисмо могли назвати хришћански емпиризам и јелински рационализам. „Како да вам не сведочимо оно што руке наше опипаше и очи наше видеше…“ (ср. 1 Јн 1,1), питали су Христови апостоли оне који су их или исмевали рационалистичким тезама или их прогонили не разумевајући тајну Васкрсења. Својевремено је добро приметио наш чувени апологета, блаженопочивши протојереј-ставрофор др Лазар Милин, да управо тај тренутак треба да означимо као први прави сукоб између емпиризма и рационализма, иако га уџбеници философије често смештају негде у XVII век (због Бекона и Декарта).
Добијањем слободе вероисповести, црквени писци отвореније одговарају на разна питања и проблеме не либећи се да користе философску терминологију, коју притом обрађују и преуређују. Поред одговора на спољашње изазове, упоредно се пишу и апологије против јеретичких учења. Сетимо се само побијања савелијанског и евномијанског учења од стране генијалних кападокијаца (св. Василија Великог, а потом и његовог брата, св. Григорија из Нисе) или неколико векова касније борбе против иконобораца коју је предводио бриљантни св. Јован Дамаскин. Треба приметити да су апологије некада доносиле и негативне ефекте, иако су имале добар циљ – тако је било у случају неких приступа новијег времена који су имали доста схоластичког и страног аутентичном православном духу. Но, примери светих Отаца који су писали изузетне апологије ипак говоре о потреби овакве делатности.
Време у коме живимо поставља велики број питања, често од стране сасвим обичних људи, која чекају одговор. Оно што је посебна карактеристика данашњег амбијента је чињеница да милиони људи суочавају своја гледишта користећи модерна дигитална средства, а превасходно Интернет, што указује на потребу богословског одговора уз уважавање специфичности нових информационих медија.
Интернет форуми – Ареопаг XXI века?
Електронски Интернет форуми и конференције су својеврсне модерне верзије некадашњег Атинског трга. На електронским форумима одређене тематике (политичке, научне, спортске, религијске…) свако има свој глас по начелу „дигиталне демократије“, осим у случају ако не вређа опште норме понашања које владају на њима (или ако се не свиђа администратору, у случају нетрпељивих електронских окружења). Уколико се ограничимо на форуме из области религије, брзо ћемо уочити чињеницу да се на њима често пишу свакојаке ствари, тако да се верујући човек просто запита да ли је о томе апостол Павле говорио помињући времена у којима ће многи тражити учитеље да их чешу по ушима, а да се здраве науке неће подносити (1 Тим 4,3). Поред великог броја таквих форума треба приметити и честу појаву провокатора и злонамерних људи који пишу најчешће иза неког псеудонима. Да ли због тих чињеница треба одустати од активног учешћа на електронским форумима?
Погледајмо ствар и из другог угла. Постоји не мали број веома озбиљних религијских форума на којима су учесници старији и ученији, а модератори (уредници) су људи који свој посао раде крајње одговорно. Самим тим је атмосфера за размену мишљења пристојна и постоји реална мотивација за размену аргумената и сазнање новог. Но, шта је са учешћем на форумима на којима већина чланова није православне вере и где треба укрстити аргументе са иноверцима?
Опште спољашње смернице
Религијски форуми на којима се развија највише дискусија су управо општерелигијске тематике. Они који би желели да се опробају на сличним отвореним форумима нека прочитају следеће опште смернице које им можда могу бити од користи.
На првом месту, разуме се да човек који жели да изађе на оваква интелектуална бојишта треба да има неопходно богословско предзнање и да је утврђен у вери, иначе ће труд већ на почетку бити осуђен на неуспех, а вероватно донети и штету. Не треба улазити у дијалог уколико нисте сигурни у своје знање. Друго, не треба измишљати нека своја учења, али исто тако не треба бити крут и служити се само цитатима, што је карактеристика протестантских мисионара.
Није препоручљиво учлањивање и учествовање на форуму који претходно нисте неколико дана отпратили, у смислу упознавања са нивоом и квалитетом дискусија, општом атмосфером и сличним карактеристикама. У супротном, веома лако можете доћи у ситуацију да се упустите у дискусије које никуда не воде, осим у бесплодна препуцавања, празнословље, чиме губите и драгоцено време и сопствени душевни мир.
Када приступите неком форуму, немојте се упуштати у све могуће дискусије које су вам на располагању јер ћете врло брзо бити буквално затрпани огромним бројем порука, на које (вероватно) нећете бити у временској могућности да одговорите. Боља је стратегија да се усмерите на једну тему која вам највише одговара и да у њој разјасните свој став до краја. И трудите се да ваши текстови не буду преопширни (иначе их нико неће читати), али ни сувише штури, да не бисте били схваћени као неозбиљан саговорник. Избегавајте коришћење речи написаних у целости великим словима – то на електронским форумима значи као да вичете и сматра се знаком непристојног или незрелог саговорника. Такође, треба имати меру и са дубином дискусије и количином материјала по једној теми о чему би, иначе, требало модератор да води рачуна.
Уколико буде било провокација или неозбиљних упадица са стране (а биће их), обавезно их игноришите, а претходно јавно на форуму објавите да ћете такве поруке игнорисати. На такве ствари не треба обраћати пажњу и трошити време на одговор. Не треба себи дозволити спуштање на ниво провокатора, поготово у случају порука неприкладног садржаја. Са друге стране, можете у приватној кореспонденцији послати поруку модератору са захтевом да се сличне упадице санкционишу. Уколико ваш захтев буде испуњен, то је додатна потврда да је форум озбиљан и квалитетан, те да на њему треба да наставите са радом.
После неког времена ћете приметити који су саговорници заинтересовани за оно што пишете и њима треба да обратите највише пажње, можда и да кренете на приватну преписку електронском поштом уколико исти покажу интересовање за тако нешто.
Ове опште смернице не треба узимати као нешто коначно или пак у строго таксативном смислу – оне су плод некадашњег искуства писања на електронским форумима за време основних студија и представљају више практичан савет неголи строга правила. Свако од нас је посебна личност и своју посебност нека искаже онако како му то одговара.
Потенцијална скретања
Треба нагласити да веома лако може доћи и до негативних скретања. Апсолутно ниједан мисионарски труд не може донети плода уколико не потиче из здраве литургијске свести. Оно што модерни „мисионари за тастатуром“ често превиђају јесте да није све готово тиме што ће човеку пружити одређену информацију. Једно је добити „информацију о Православљу“, а друго је осетити живот у Христу у заједници верујућих. Сетимо се овом приликом како је апостол Филип позвао Натанаила да дође и види Господа, да би схватио да је то Месија о коме су говорили пророци (види: Јн 1, 45–46). Тако и ми треба да се опходимо према онима који се искрено интересују за Православље, да их позовемо да се лично упознају са нашом литургијском заједницом, ако је то физички могуће због евентуалне удаљености, здравственог стања саговорника и слично. У првим вековима црквене историје остало је забележено да је онај који би хтео да постане члан Цркве једно одређено време проводио у заједници верних, управо да би осетио истински живот Цркве и притом је пролазио кроз одређени катихетски „стаж“. Стога свака мисија и труд треба да извиру из свете Литургије и да се њој враћају – литургијско сабрање (поготово недељно) је Алфа и Омега хришћанског живота.
Овакав став онемогућава застрањења у било ком погледу, елиминишући болесни активизам, али и сваку учмалост и пасивност. Услед недостатка оваквог става често су се дешавали случајеви острашћеног наступања на електронским форумима, некаквог доказивања, надгорњавања и слично. Посебан проблем представља то што многи православни учесници форума имају већи осећај припадности неком електронском форуму него литургијском сабрању, што је велики промашај који тражи моментално преиспитивање сопствене литургијске свести.
Спајање старих путева са новим
Могли бисмо да закључимо да је излазак на квалитетне Интернет форуме и конференције – својеврсни електронски Ареопаг нашег времена – потребан, али само под одређеним условима, који су оквирно наведени у тексту. Учешће на форумима где не постоји квалитетна модерације, где се теме затрпавају огромним бројем порука и где је ниво дискусија испод основног нивоа пристојности свакако није нешто што је препоручљиво. Можда је стога blog (сајт са текстовима одређене тематике са могућношћу коментара читалаца, уз модерацију аутора) боље решење, ако ни због чега другог, то због мање расипања пажње и енергије. У сваком случају, чини се да водиља треба да буде питање: да је свети Апостол Павле наш савременик, да ли би и на који начин он учествовао на дигиталном Ареопагу и успевао бити свима све, да би их за Христа задобио (ср.1 Кор 9, 22)?
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 909 (2005).