Пре разматрања конкретних етичких корена глобалне финансијске кризе претходно морамо да идентификујемо саме темеље савременог финансијског система. Глобални финансијски систем је (чак и у неким земљама чији се поредак сматра комунистичким, попут Кине) базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих (и најзанимљивијих) теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма. Вебер је корен капиталистичког система пронашао у друштвеном утицају учења о предестинацији Жана Калвина, предводника једног од три доминантне гране раног протестантизма. Учење о предестинацији је значило фактичко предодређење за вечно спасење или пропаст, при чему су спољашња обележја нечије предодређености за спасење била, између осталог, материјално благостање и успех у животу. Зато су се протестанти који су следовали Калвиновом учењу одликовали великом активношћу на пољу поштеног и вредног рада, штедљивошћу и стицањем материјалних средстава, што је била иницијална акција за што већу акумулацију капитала.
Ова почетна фаза надахнута религијом се није дуго задржала у наведеном облику. Већ у 17. и 18. веку долази до одређених промена које доводе до система који у ужем смислу можемо назвати капиталистичким. Ерих Фром, у својој познатој студији Здраво друштво, капиталистички систем тог периода разлаже на неколико компоненти, наводећи да је исти био састављен од слободних људи у друштвено-правном смислу (односно људи који су имали слободу да свој рад понуде на тржишту рада), затим сâмог тржишта рада и производа на коме би се формирала и одређена цена, приватног власништва над средствима за производњу и још неких претпоставки, попут оне да ће конкуренција сама по себи допринети квалитету производа и бољитку свих, те да је профит коме теже и радници и они који их запошљавају нешто што ће свима донети благостање. То је била почетна парадигма у тренутку када Западну Европу још увек није запљуснуо талас атеизма. Тако је у то време још увек било срамота користити нелојалне методе конкуренције, те није било потребе за државном регулацијом таквих појава. Или, гледано калвинистичким приступом, ако се неко на бескрупулозан начин на тржишту борио да покаже своју предодређеност за спасење, онда је заправо срљао у пропаст.
Међутим, како се Европа све више одаљује од хришћанства и полази путем рационализма, а потом и отвореног (па чак и борбеног) атеизма, тако и сама форма капитализма нагиње ка другом систему вредности и у складу са тим се трансформише у пракси. Већ у 19. веку добијамо један нељудски систем базиран на крајњој експлоатацији радника, који су принуђени да траже начина да се заштите у неравноправној борби са поседницима средстава за производњу. Капиталисти тог времена нису гајили никакав емпатични однос према радницима нити су имали било какав осећај алтруизма, чему је сигурно у одређеној мери допринела и западна индивидуалистичка мисао пренета и у подручје економије. У сваком случају, нељудска експлоатација радника у овом периоду је прва девијација капиталистичког система. Ту се уочава и први етички корен глобалне финансијске кризе коју имамо данас, а то је одсуство осећаја за другог, за човека који је у немаштини и коме је потребна помоћ. Још један корен етичке кризе коју данас осећамо је разлика у односу на првобитни капиталистички систем који се у великој мери одражавао кроз етос штедње и нерасипништва уз марљив рад, док већ у 19. веку расипништво поседника средстава за производњу веома долази до изражаја. Полако се зачињу и велике неправде капиталистичког система (о којима је сјајно писао Берђајев у 20. веку), огледане у томе да неко може да изобилује а да не ради, док са друге стране, они који највише раде често живе у веома тешким условима.
Двадесети век у економској сфери доноси Велику депресију тридесетих година, док се после Другог светског рата као посебан феномен глобалног капиталистичког друштва јавља такозвано потрошачко друштво. То је до тада био невиђен феномен – друштво у коме је сваки човек императивно и првенствено у улози потрошача. Човек је у таквом друштвеном систему постао потврђен ако је могао довољно да троши – степен потрошње је фактички изједначен са валоризацијом друштвеног статуса неке особе. За потрошачко друштво се углавном констатује да негује хедонистичке норме задовољавања различитих материјалних тежњи и потреба. Пољски мислилац Зигмунд Бауман, међутим, иронично примећује да суштина потрошачког друштва није у тренутном конзумирању одређених материјалних добара, већ прижељкивању будуће потрошње и доживљаја који генеришу све јачу и јачу жељу за стицањем и потрошњом.
Ефекте идеологије потрошачког друштва, нажалост, осећају и православни хришћани јер је приметан покушај да се валоризују чак и духовне вредности. Тако многи хришћани секуларизоване свести наводе да одлазе у храм да би „задовољили своје личне духовне потребе“. То није исправно јер ми треба да долазимо на црквена сабрања са свешћу да смо део Тела Христовог, да би се преобразили у Христу и стекли нови Живот у заједници са осталима, а не просто да бисмо задовољавали своје духовне потребе у потрошачком маниру и користили Цркву као духовни сервис.
Да сумирамо: три су основна етичка разлога и својеврсне пукотине на телу капитализма који су довели до глобалне финансијске кризе. Први етички корен глобалне кризе је етос расиништва који је посебно изражен у потрошачком друштву у коме је велики број потреба наметнут: човек више нема жељу да нешто другачије учини, већ је приморан да купи и потроши. Цео систем вас моделира тако да ви треба што више да трчите напред, стичете и трошите без усмеравања погледа ка смислу. Не треба тражити смислен циљ, већ пратити mainstream – то је девиза савремене потрошачке цивилизације.
Други етички корен глобалне финансијске кризе је одсуство емпатије и елементарног осећаја за другог човека. У данашњем глобализованом свету један од најјачих центара моћи су мултинационалне компаније које саме по себи немају осећај за сиромашне и угрожене слојеве становништва. Тај недостатак осећаја за другог у матрици корпоративног капитала се прелама кроз бескомпромисну борбу на тржишту, а посредно се прелива на општедруштвене токове.
И трећи, кључни генератор кризе, јесте огромна похлепа чије размере нису виђене у историји света. Та похлепа је довела до тога да се кредитирају већ узети кредити и да се продаје оно чиме се још не располаже да би се то исто (и реално гледано непостојеће) још више увећало. Похлепа се више не испољава кроз наметање високих цена или монополистички положај на тржишту, већ кроз продају онога што се и не поседује. Та врста похлепе изражена кроз сумануту трку за профитом је и истовремено убедљиво најјачи генератор глобалне финансијске кризе.
Ма колико да је Калвинова теолошка платформа била девијација, циљ који су калвинисти имали приликом стицања материјалних добара је био племенит: људи су поштено и марљиво радили и стицали у жељи да постигну бар психолошко уверење о спасењу. У савременом капиталистичком систему не постоји циљ осим стицања профита као таквог – а када једном себи наметнете такав циљ, етика постаје беспредметна и сувишна и само успорава ваше кретање напред.
Целу причу можемо мало да апстрахујемо и генерализујемо и да кажемо да је глобална финансијска криза заправо глобална антрополошка криза. Човек је дошао у кризу – кризу односа према себи, другоме, и наравно, према Богу. Човек је данас постао подређен стварима, постао је шраф у великој машинерији. У целом систему је замењено место субјекта и објекта, систем је дубоко дехуманизован и не види човека – осим када га користи. Професор Христо Јанарас с тим у вези одлично примећује да је у таквом систему функционисања сам човек објективизован и сведен на чисто квантитативно одредиве категорије.
Православни хришћани треба да покушају оно што је Имануел Кант назвао новим коперниканским обртом, а то је да се константно боре да објекат (цео систем) прилагоде човеку, не супротно. Естаблишменти најмоћнијих земаља, међутим, на такав корак сигурно нису спремни. То значи да оно што Православна Црква може да понуди као решење није на макросоцијалној равни, у контексту глобалног уређивања институција, већ на микросоцијалној равни, усходним путем, од појединачних личности ка горе, тачније формирањем конкретних личности који ће већ сутра можда бити на челу неке важне институције. Како то лепо подвлачи епископ Анастасије Јанулатос, Православна Црква не треба да се поводи за стратегијом Римокатоличке и такмичи са стручним институцијама у давању институционалних решења, већ првенствено треба да је верна вековном етосу преображења конкретних личности. Тиме ће кроз један одређени период Црква дати најбољи допринос решавању ове кризе. На сличан начин је Црква једну чисто паганску Римску империју успела да преобрази у хришћанско Ромејско царство. У односу према свом ближњем православни хришћани ће тако дати главни допринос: свако од нас зна конкретног комшију, пријатеља, можда и непријатеља… угроженог овом кризом и према њима треба бити као Милостиви Самарјанин.
На крају крајева, као што један велики човек лепо рече, ако не можемо од овог света направити рајско место, можемо учинити да не постане паклено. Једино градећи оазе у својој личној околини и на свом личном примеру – штедљивошћу уместо расипништвом, емпатијом и алтруизмом уместо себичношћу и затвореношћу, неуморним стицањем врлина зарад спасења уместо неуморним стицањем новца зарад наметнутих потреба – на најбољи могући начин ћемо дати лични одговор на глобалну финансијску кризу – сада и убудуће.
Ауторизовано предавање одржано при храму св. Александра Невског у Београду у оквиру цилуса предавања под називом Светска криза и православље