Српски образовни систем болује од више озбиљних недостатака који га чине недовољно ефикасним. Ти недостаци се примећују на свим нивоима школовања: од основне школе, преко средњошколског образовања до високог школства. Верска настава је, институционално гледано, део тог система и она свакако мора испунити одговарајуће обавезе у формално-правном смислу, али би било лоше уколико би по инерцији преузела и његове слабости. Да се то не би десило, катихете морају бити свесне недостатака образовног система да би свој предмет могли да предају на што квалитетнији начин. Размотримо укратко основне проблеме и с тим у вези начелне препоруке за катихете:
Проблем број 1: Енциклопедијски приступ. Основни проблем образовног система у Србији је концептуалног карактера, с обзиром да је он усмерен углавном ка стицању знања у енциклопедијском духу, а мање ка развијању критичко-аналитичких способности ученика. Ученици на сва три нивоа образовног система раде пре свега на гомилању знања, док развијање критичког дискурса изостаје.
Савет катихетама: У контексту верске наставе није добро преоптеретити ученике великим бројем података које треба меморисати – свакако да одређена мера мора постoјaти, али она треба да је адекватна. Искуство показује да затрпавање ученика огромним бројем података на часу веронауке (по аналогији са осталим предметима) не доводи до жељеног резултата, већ до смањења пажње ученика, чешћег изостајања са часова и немогућности да се кључни делови градива апсорбују како треба. Уместо тога, акценат је потребно ставити на памћење важних чињеница, уз инсистирање на двосмерној комуникацији и аналитичком приступу у разматрању градива, чиме се развијају и критичке способности ученика и могућност да сами дођу до одређеног закључка. Веома је корисно и држање повремених ваннаставних активности трибинског карактера на нивоу школе, где ученици свих разреда могу ступити у дијалог са катихетом или предавачем кога он позове. Потребно је имати у виду да ће критички дух ученика понекад довести до тога да се постављају питања која ће за катихету бити непријатно тешка, али то само значи да катихете морају више радити на свом усавршавању. За почетак, добра идеја је креирање одговарајућег каталога додатне литературе у оквиру које се могу пронаћи одговори на специфична и тешка питања која ученици понекад постављају или пак могу поставити.
Проблем број 2: Недостатак мултидисциплинарног повезивања. Други концептуални промашај нашег образовног система је недостатак мултидисциплинарног приступа у повезивању градива различитих предмета. Предмети су углавном конципирани као изоловане, уместо да међу њима постоји органски однос преплитања.
Савет катихетама: Катихете морају уложити додатни труд да би повезали градиво верске наставе са осталим школским предметима. Идеално би било када би повремено пратили план и програм осталих предмета да би имали представу о томе шта би могло да се повеже са непосредно стеченим знањем ученика из других области. Успостављање корелације са осталим предметима представља императив да би наставни процес био комплетан: то је веома практично и корисно у погледу историје, књижевности, философије, али и физике и математичко-логичких предмета, док је биологија посебан изазов . Катихете морају да изађу ван конвенционалних оквира коришћења неколико уџбеника и да своја знања константно проширују ван уско теолошких области. Искуство показује да коришћење оваквог приступа повећава занимљивост часа међу ученицима и привлачи посебно талентоване ученике. Коришћењем мултидисциплинарног приступа ученици ће знања из верске наставе органски повезати са осталим предметима, а код колега које предају наведене предмете катихета ће задобити додатно поштовање. У овом контексту од велике важности је даље развијање електронске презентације katiheta.net и постављање садржаја (или електронских линкова) који би били од помоћи. Са друге стране, нипошто не треба ићи у крајност замене основног градива корелативним и у томе свакако треба имати меру.
Проблем број 3: Недостатак етичке подлоге. Трећа компонента која недостаје нашем образовном систему је повезивање интелектуалних знања и способности са етичким постулатима. Сама етимологија речи „образовање“ поред теолошких има и уже етичке импликације, посебно важне у случају школства. Посебан проблем у том смислу представља пример професора који је данас у великој мери изгубио некадашњи ауторитет и аутентичност.
Савет катихетама: Верска настава сама по себи носи одређене етичке постулате. То не значи да је она морално придиковање нити пијетистички поглед на свет, али значи да отворено указује на хришћански систем вредности и етику у свакодневном животу. Катихете морају пронаћи начина да укажу на важност начина живота упоредо са учењем које се предаје – у супротном ће ученици верску наставу прихватити као неки вид философске апстракције, без додира са реалним животом, уз морални релативизам који би могао бити крајња последица. Осим тога, изузетно је важно да катихета својим примером живота буде сведок онога што предаје. Није спорно да сваки човек има своје слабости (па тако и православни катихета), али недопустиво је да се те слабости „рекламирају“ пред ученицима (изговарањем непристојних речи, пушењем цигарета у њиховом присуству, непристојним одевањем…) – резултат поруке која се таквим понашањем шаље је катастрофалан. Наравно, тај вид самодисциплине не значи да треба изигравати моралног чистунца и „изопштавати“ себе од друштва „нечистих“(напротив, ка њима смо највише усмерени), али значи да самокритичност у свести катихете увек мора бити присутна зарад спасења деце која су нам поверена и за које ћемо дати одговор пред Богом.
Проблем број 4: Непостојање етоса заједнице. У нашем образовном систему не постоји довољан акценат на развијању културе групе. Стога је важно да се још од првих разреда основне школе свест деце обликује тако да схвате да су одговорни једни за друге, да једни друге помажу, подржавају и да заједнички долазе до одређених одговора, чиме се оспособљавају за каснији рад у заједници са другима у друштву.
Савет катихетама: Групни рад је велика компаративна предност верске наставе над осталим предметима. Православна Црква увек начелно предлаже релациони модел за свако друштво, модел функционисања у коме је подједнако важан и онај други човек поред нас, што произилази из онтолошке равни људског бића као бића односа. У верској настави, која је у свом антрополошком делу суштински усмерена на афирмацију личности (односно човеково биће кроз однос у заједници), ово се мора испољити не само у заједници катихете са ученицима већ и у међусобном ученичком заједничком раду на часу и стимулацији за такав рад од стране катихете. На тај начин ће наше инсистирање на афирмацији личности као важној теми у плану и програму добити своју практичну потврду у самом току часа.
Проблем број 5: Некритичка употреба савремених технологија.
Савремене технологије се у нашем образовном систему употребљавају у неким случајевима превише (попут ултимативног форсирања distant learning метода), а у неким премало или њихова употреба чак потпуно изостаје. Образовном систему недостаје начелни приступ који би савремене технологије користио као допуну у методама учења, али никако као супституента фундаменталних способности које дете треба да савлада још у основношколском периоду. Потребно је одредити адекватан ниво њихове присутности на настави.
Савет катихетама: Савремене технологије могу веома добро послужити у сврху интелектуалне катихизације зависно од конкретног узраста ученика, при чему свака примена треба да буде сагледана не само у pro et contra форми већ превасходно кроз парадигму литургијског промишљања. То је поготово важно у погледу опсега у коме је упутно користити савремене технологије и избегавања крајности, попут потпуне загушености часа медијским презентацијама или потпуног изостанка истих. Уколико би се повлађивало данашњим навикама деце (која највећи део слободног времена проводе испред телевизијских екрана и рачунарских монитора) она би се тиме додатно навикла на један неприродан начин живота – у том случају би и школска веронаука постала посредни савезник таквог животног стила. Стога је паметно да сегмент одвојен за приказ материјала помоћу информационих технологија буде у сразмери са осталим видовима комуникације, чиме се детету несвесно сугерише какав тај однос треба да буде и у обичном животу. А уколико би употреба медијских технологија потпуно изостала са часа, то би елиминисало неке могућности креативног рада и ишло би у прилог тезе људи који сматрају да је верска настава неспојива са информационим друштвом у коме живимо. У контексту употребе информационих технологија добра идеја је да вероучитељи имају и своју електронску пошту (а ако постоји могућност и своју електронску презентацију) преко које могу и ван часа комуницирати са ученицима које занимају одређене теолошке теме. Употреба друштвених мрежа попут Facebook-а у овом контексту је тема за ширу расправу, узевши у обзир крајности ове проблематике (аутор текста има одређене резерве у погледу употребе ове социјалне мреже за потребе црквене мисије, из разлога чије излагање захтева већи простор – прим. аут).
Напомена : Опсервације и закључци који су изнети у тексту представљају један став у процесу развијања дискурса унапређења верске наставе. Да би тај процес имао плода, поред стручних тела у њега активно треба да буду укључене и катихете са својим искуствима.
*Текст објављен у часопису Православни катихета 4/10