Широј јавности у Србији је познато да је Српска Православна Црква пре неколико година актуелизовала питање заштите приватности и дигнитета грађана наше земље у контексту биометријских система идентификације. Посебно изражен допринос у том погледу је дала жичка епископија на челу са епископом Хрисостомом. Један од кључних догађаја се десио 26. марта 2005. године, када је у Жичи одржан први стручни скуп о проблематици биометријских система поводом нових личних карата, одакле је упућен Жички апел целокупној српској јавности.
О значају Жичког апела и улози жичке епископије се, осим у нашој јавности, својевремено чуло и у западном свету. Тако су World Net Daily[1] и EDRI[2] детаљно пренели вести о борби која је вођена у Србији, успешном отпору српског народа и огромној улози СПЦ у свему томе.
Оно што је занимљиво је да су закључци стручног симпосиона у Жичи, донети пре више од пет година, и дан-данас актуелни. Погледајмо детаљно о чему је реч, тако што ћемо упоредити тачке Жичког апела са садашњим стањем.
Прва тачка Апела „Биометријске личне карте као обавезујући документ на националном нивоу су уведене у неколико држава света, углавном далекоисточних. У Европској унији велика већина земаља нема такве личне карте, оне нису услов за улазак у Европску унију нити њихово увођење доприноси бржем уласку. Очигледан пример је Словенија, која пре уласка у ЕУ није увела такве карте (иако је постојала могућност), већ обичне пластичне са вишим нивоом заштите.“.
Коментар из садашње перспективе: Неке земље ЕУ су у међувремену увеле биометријске личне карте, али оне су још увек у мањини. Ни данас биометријске личне карте нису услов за улазак у ЕУ. Занимљив је пример економски најјаче чланице ЕУ – Немачке. Влада ове земље је у међувремену увела микрочиповане личне карте, али је због огромног притиска стручне јавности и странака левице одустала од узимања биометријских података од својих грађана. Тако се у Немачкој данас биометрија од грађана узима на потпуно добровољној основи и притом је даје занемарљиво мали проценат људи. Словенија (које је својевремено наведена у Апелу), је и даље у економском и технолошком смислу далеко испред Србије, али још увек нема уведене биометријске личне карте.
Друга тачка Апела „Земље које су планирале или планирају да уводе биометријске личне карте суочене су са отпором мислеће јавности и друштвене заједнице уопште. У Великој Британији је покушај увођења биометријских личних карти довео до вишемесечних дебата у парламенту и бурних реакција академских грађана, док је у Канади од стране званичне парламентарне комисије одбачен на неодређено време, као скуп, неоправдан и потенцијално опасан.“
Коментар из садашње перспективе: Нова влада Велике Британије (коју сачињавају конзервативци и либералне демократе) је својом десетом тачком коалиционог споразума себе обавезала на потпуно укидање биометријских личних карата и централне базе биометријских података, означавајући их као велики атак на грађанске слободе. И не само то – владајућа коалиција је у јавност изнела план да физички уништи(!) до сада издате биометријске личне карте и опрему за складиштење биометријсих података, наводећи то као једини адекватан начин елиминисања овог проблема. Канада (која је такође поменута у овој тачки Апела) још увек нема микрочиповане личне карте.
Трећа тачка Апела „Светски стручни органи, какав је Заједнички комитет за људска права британске владе, процењују да је пројекат увођења биометријских личних карти на националном нивоу потенцијално у колизији са европском Конвенцијом о људским правима, а званичне студије о изводљивости показују да такве личне карте не гарантују стопроцентну поузданост и аутентичност. Судови неких земаља (Јапан и Тајван) су реаговали са пресудама да пројекат биометријских личних карата крши права грађана и одредбе Устава, у складу са чиме су донети и суспензивни акти.“
Коментар из садашње перспективе: У међувремену се појавило неколико студија које су подржале наведене закључке када је реч о (не)поузданости и аутентичности биометријских система на државном нивоу, уз додатне замерке које се тичу њихове безбедности и економске исплативости. Јапан (поменут у истој тачки Апела) још увек није увео биометријске личне карте за своје грађана – биометрија се у тој технолошки веома напредној земљи данас узима само од имиграната и странаца.
Четврта тачка Апела „У Србији је пројекат набавке опреме за израду биометријских личних карти постао актуелан крајем 2003. године, када је тадашњи министар полиције објавио да је купљена модерна и скупа опрема од америчке фирме Моторола. Та куповина није прошла ни обавезан тендерски протокол ни законско додељивање новца из републичког буџета, због чега је 2004. године реаговао министар финансија са најавом подизања кривичних пријава. Србија је јединствен пример да је прво купљена опрема за биометријску идентификацију грађана, а после тога (тачније после три године) покренута скупштинска процедура за предлог закона о биометријским личним картама, због чега је себе сврстала у ред тоталитарних држава са волунтаристичким правним уређењем.“
Коментар из садашње перспективе: Пракса у Србији и данас показује доследан наставак незаконитог деловања и волунтаризма. Класичан пример је понашање неких шалтерских службеника МУП-а који према сведочанству многих грађана сугеришу избор (у погледу чипа) код узимања новог обрасца личне карте. Треба подсетити грађане Србије да им је дато право избора личне карте са или без микрочипа, што је регулисано Уредбом владе,[3] те да у случају да службеници МУП-а погрешно информишу грађане о правима у вези са личним картама (уколико наводе да грађани немају право избора у погледу микрочипа, ако сугеришу избор или аутоматски уписују тај избор за грађане, ако тврде да ће право избора постојати само још неко време или ако на било који начин доводе људе у заблуду) грађани треба да захтевају дисциплински поступак против њих.
Пета тачка Апела „Америчка фирма која је МУП-у Србије продала систем за биометријску идентификацију грађана има посебне уговоре са америчком војском и централнообавештајном службом (CIA), те нико не може да гарантује да не постоји могућност одлива података страним службама. Такође је основано претпоставити да поменуте службе веома лако могу креирати лажне личне карте за своје потребе, које ће од стране нашег рачунарског система бити препознате као потпуно валидне. Индикативна је чињеница да у Америци државна управа није ни покушала са увођењем биометријских личних карти међу својим становништвом, јер би то сигурно довело до великог отпора јавности.“
Коментар из садашње перспективе: Ова тачка је својевремено доживела највише подсмеха међу тзв. либералним круговима Србије, поготово у делу у коме се тврди да су обавештајне службе итетако заинтересоване за биометријске податке (најпознатије подсмешљиве реакције су дошле од политичара Жарка Кораћа[4] и новинара Теофила Панчића[5]). Да ли је ствар смешна или забрињавајућа најбоље говоре најновији документи сада већ чувеног Викиликс (WikiLeaks) сајта где се наводи да је „…Хилари Клинтон, амерички државни секретар, у јулу 2009. године наредила америчким дипломатама да скупљају детаље о комуникационим системима које користе челници Уједињених нација“ те да се „од дипломата САД тражило и да доставе детаљне биометријске информације (ДНК узорак, скен зенице ока и отиске прстију) кључних званичника УН, укључујући ту подсекретаре, челнике специјализованих агенција и њихове главне саветнике, главне помоћнике генералног секретара, вође мировних операција и политичких мисија, у шта спадају и предводници мировних снага УН“.[6]
Шеста тачка Апела „Није тражена масовна сагласност грађана Србије за проширивање базе података коју ће држава о њима водити нити су организоване јавне дебате и дискусије по том питању.“
Коментар из садашње перспективе: Идентична пракса се наставља и данас јер није тражена сагласност грађана нити мишљење стручних тела у погледу других масовних централизованих база података које се у Србији планирају у будућности, попут база података здравствених осигураника. У тим случајевима је потребно детаљно размотрити које решење је у пракси најадекватније и по приватност грађана најмање нападно. Слична ситуација је и са најавом увођења микрочипованих возачких дозвола о чему није вођена никаква јавна дебата, а јавност је опет погрешно информисана да је то „стандард ЕУ“ – права истина је да је микрочип на возачким дозволама према тренутно важећој директиви ЕУ опциони,[7] односно да је остављен избор земљама-чланицама да ли ће га уграђивати у своје обрасце возачких дозвола (обавеза је само да на обрасцу постоји простор за тако нешто). А ако је наш законодавац предвидео да постоји могућност избора микрочипа на личним картама као примарном документу, логично је да иста могућност свакако треба да постоји и на возачкој дозволи као изведеном, секундарном документу. Иначе, што се тиче тзв. Real ID легислативе, по којој би се увеле микрочиповане возачке дозволе у САД, у овом тренутку готово половина држава-чланица отворено одбацује то решење, уз тенденцију даљег пораста отпора и одбацивања тог концепта.
Седма тачка Апела „Пројекат директно угрожава приватност грађана као једно од фундаменталних личних права данашњице и отвара простор за електронски криптоване тајне архиве“.
Коментар из садашње перспективе: О овој тези ће свој суд рећи будућност која је пред нама.
Осма тачка Апела „Бирократски апарат добија могућност готово тренутног манипулисања огромним бројем података преко централизоване базе и продаје делова базе трећим лицима.“
Коментар из садашње перспективе: Ово је данас поготово проблематично у Србији уколико се у обзир узму слабости у међувремену донетог Закона о заштити података о личности. Тај закон, између осталог, неадекватно и непрецизно санкционише злоупотребу биометријских података грађана јер за то дело мора бити прописана затворска казна с обзиром да је једном изгубљени биометријски податак немогуће заменити другим. У супротном лако може доћи до парадоксалних ситуација у којима би продаја биометријских података грађана донела далеко више новца починиоцу тог дела од запрећене новчане казне. Свакако да је најбоље решење у политичком и техничком смислу потпуно елиминисати концепт централне базе биометријских података (по угледу на Велику Британију), а прикупљати биометрију само на добровољној основи, осим за криминалце (по угледу на Немачку).
Девета тачка Апела „Злонамерни упади споља или намерно исправљање централизоване базе изнутра носе огромну опасност по интегритет личности које су њима обухваћене.“
Коментар из садашње перспективе: О томе сведоче судбине људи широм света који су у последњој деценији били жртве „крађе идентитета“.
Десета тачка Апела „Усвајање овог пројекта у будућности води ка много тоталитарнијим концептима интеграције свих докумената у један, чиме би се избрисала анонимност токова новца и отворио пут тоталном надзору државе над појединцем. Минијатуризација целог система се полако спроводи у свету, у виду поткожних чипова, због чега хришћани свих конфесија изражавају оправдан страх од најаве тоталитарног режима описаног у Јовановом Откривењу (уп. гл. 13, ст. 16-18). Синоди неких Православних цркава су дали званична саопштења, јер злонамерни људи могу искористити овакве пројекте за уношење раздора и немира међу хришћане. “
Коментар из садашње перспективе: Министар полиције Ивица Дачић је навео план микрочиповања свих личних докумената, а у будућности и тежњу да се створи „један дигитални систем моћи на чипу да има све потребне податке и који ће тежити да се сви документи сведу у један“,[8] што је типичан паноптички приступ карактеристичан за ауторитарне режиме. Што се минијатуризације у виду поткожних микрочипова тиче, у Србији је у међувремену заживела само код кућних љубимаца – у погледу примене те технологије на грађанима Србије се још увек није појавио ниједан „генијални“ припадник неког министарства који би то предложио као најмодернији пројекат који би нас додатно приближио путу у „светлију будућност“ (додуше, по цену слободе, части и приватности).
*
Узевши у обзир актуелност некадашњих закључака Жичког апела, али и нове технолошке изазове и њихове друштвене импликације који су пред нама, потребно је установити једну редовну стручну конференцију на годишњем нивоу која би пручавала проблематику слободе у контексту живота у савременом свету, са посебним акцентом на тенденције у Србији. Та конференција би могла редовно да се одржава можда баш у Жичи, која је увек у својој историји делила крст свога народа (дели га мистично и данас, што се види после страшног земљотреса који је задесио Краљево и његову околину у коме је страдала је и Жича).
Уколико би та идеја о редовном Жичком симпосиону заживела, то би била велика подршка борби против некритичке примене технолошких решења која задиру у слободу и приватност грађана Србије, а верујем да би била значајна и за све слободољубиве и истинољубиве људе у свету који се опиру технолошком детерминизму у његовом најгорем виду.
*Текст објављен у Жичком благовеснику, децембар 2010.
[1] Текст „Serbia rejects biometric ID cards“ је доступан на адреси https://www.edri.org/edrigram/number5.2/serbia-id-cards.
[2] Текст „Public revolt quashes biometric ID chips“је доступан на адреси https://www.wnd.com/news/article.asp?ARTICLE_ID=53945).
[3] Редни број Уредбе је 110-320/2007. Правилник о новој личној карти је објављен у Службеном гласнику бр. 11 од 30. 01. 2007.
[4] Видети: Žarko Korać, „Pravoslavlje i čipovi“, Nezavisne novine, 17. 07. 2006. Текст је доступан на адреси https://www.nezavisne.com/dnevne/stav/st07182006-01.php.
[5] Видети: Teofil Pančić, ,„Nečastiva lična karta“, Pobjeda, 29. 07. 2006. Текст је доступан на адреси: https://www.pobjeda.co.me/citanje.php?datum=2006-07-29&id=96508.
[6] Цитат наведен према: „Hilari Klinton naredila špijuniranje generalnog sekretara UN!“, Blic, 28. 11. 2010. Текст је доступан на адреси: https://www.blic.rs/Vesti/Svet/220432/Hilari-Klinton-naredila-spijuniranje-generalnog-sekretara-UN.
[7] У питању је директива 2006/126/EEC која ступа на снагу 2013. године. Директива је доступна на адреси: https://ec.europa.eu/transport/road_safety/behavior/driving_licence_en.htm.
[8] Наведено према: „Дужи рок за личне карте“, Вечерње новости, 26. 10. 2010. Текст је доступан на адреси https://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:305253-Duzi-rok-za-licne-karte.