Роботика (израз који је први употребио познати амерички писац Исак Асимов) је једна од најмлађих научних дисциплина у корпусу модерних наука данашњице. Она обухвата теоријске постулате и практичне моделе за примену робота у обављању разних послова који су углавном механичке природе и често симулирају покрете реалних бића. Највише се ослања на њој сродне и такође младе науке: информатику (науку о прикупљању и обради информација) и кибернетику (науку о управљању). У технолошки најразвијенијим земљама, попут Јапана, роботи се користе у многим областима, превасходно у индустрији, али и за специфичне задатке које човек не може довољно добро обавити из многих разлога (прецизност, недоступност, безбедност…).
Оно што је у домену роботике пре неколико деценија било власништво специјализованих научних лабораторија, данас због приступачних цена имамо у многим домовима, додуше само у технолошки најразвијеним земљама у којима роботи полако постају део кућног инвентара. Ту настаје један проблем на који се ретко ко осврће у технолошки напредним друштвима. Наиме, у последње време читамо помпезне вести о ценовно приступачним моделима робота који замењују кућне љубимце. Апсолутни хит су постали роботизовани модели куца и маца који имају могућност програмирања многих функција. Могуће је програмирати различите покрете, акције, звучне реакције „дигиталних љубимаца“. Минијатурни роботи-животиње су тако конструисани да по местима зглобова, карактеристичним покретима и сличним особинама апсолутно подсећају на оригинале из природе.
„Феноменално!“ – рекао би неки технофил или какав класични припадник потрошачког друштва – „коначно могу да приуштим себи луксуз кућног љубимца, и то без муке око одржавања стана. И све то потпуно аутоматизовано, на дугме! И уз то га могу активирати-деактивирати кад год ја то хоћу, могу му до миле воље командовати и он ће слушати, онако како му ја одредим! А уз све то одлична забава…“
Да ли је заиста све тако лепо и фино како се на први поглед чини некритички оријентисаним потрошачима или се иза сличних изјава крије нешто друго, нешто што мање говори о технологији као таквој, а више о стању свести савременог човека?
Осмотримо ове феномене са гледишта православног учења о човеку. Шта је то што људе више привлачи „контакту“ са мртвом шареноликом машинеријом него са реалним бићем, у крајњем случају са другим човеком? Очигледно је да је у другом случају потребан подвиг општења, који најчешће није лак. Модерном човеку је управо ова реч „подвиг“ мучна. Он бежи од њега у свакој сфери, тражећи не оно што је спасоносно и истинито, већ оно што је лако и примамљиво. Овим се потпуно разоткрива утилитарна и хедонистичка етика која стоји иза целе приче. Та етика не дозвољава човеку задовољавање туђих потреба ако се исте не поклапају са његовим. Жртва за другог, као идеал хришћанске љубави и врхунац подвига, је потпуно занемарена и потиснута.
Следеће што се дâ приметити је одсуство двосмерног контакта у случају односа човек-робот јер само човек има слободу делања која се своди на пуко командовање. Са роботом је лако водити конверзацију јер је исти испрограмиран да даје одговоре и реакције које нама одговарају – са живим бићем је знатно теже бити у општењу, поготово у случају неподударања расположења или, пак, неслагања ставова.
Оно што даље можемо закључити је тежња модерног човека ка саображавању околине његовим потребама, тенденција која извире из егоцентризма (крајња форма индивидуализма у којој човек поставља себе у центар свих збивања и реалности). Робот је тај коме никада неће досадити да нас слуша, увек ће бити потпуно спреман да изврши оно што му се нареди без поговора (или ће бар моћи да има програмиран ниво гунђања, онако како то „кориснику“ одговара). Тако ће виртуелне животиње (или већ сутра дигитални модели људи?) имати све одлике живих оригинала осим управо суштинске животности, која би можда иритирала чуло навикнуто на тежње егоцентричног задовољства.
У целој причи се, међутим, открива једно дубље питање које је вековима било и остало непревазиђено између мисли Истока и Запада – древни проблем индивидуализма.
Начин постојања модерног човека је углавном постојање као индивидуа, а не као личност у живом и аутентичном односу са другим људима. На тај начин је образ Божји који има сваки човек у неку руку потамњен, ослабљен (али не и уништен). Подсетимо се да је човек створен као икона Божија са циљем да доспе до подобија, да се уподоби Богу, да се оствари у заједници љубави и слободе са Богом и ближњима. Може се слободно рећи да ван таквог односа човек суштински и престаје да живи, тачније постоји „на смрт“, како то неки мислиоци карактеришу. Данас се човек полако навикава да му буде потпуно свеједно да ли ће у стану имати дигиталног или правог кућног љубимца, а већ сутра ће му се сугерисати да је дигитална верзија много исплативија и сврсисходнија, за одржавање чиста, а за комуницирање неупоредиво лакша. Епилог целе приче су људски дигитални модели кроз коју деценију које ће рекламирати као савршене саговорнике, који увек слушају шта говорите, увек имају времена за вас, никада вас не критикују и, уопште, понашају се онако како то вама одговара. Човек ће покушати да своју усамљеност (односно глас савести који тражи Бога и ближњег) реши тако што ће комуницирати са машином, наседајући на рекламу комуникације без ризика и без повреде осећања. Било да се та идеја оствари конкретним моделима робота или пак виртуелном реалношћу, сурвавање у амбис безличне комуникације никада неће бити лакше, а промашај људског бића ће бити рекламиран као нешто без чега се не може. Хоће ли човек данашњице имати снаге да се одупре таквом искушењу? Ако не буде имао подвижничку перспективу и литургијску динамику живота, то ће бити веома тешко…
Не треба мислити да је ова будућност далеко те да сада треба размишљати о пречим стварима. Криза личносног постојања је одавно присутна у уму модерног човека, а дигитална технологија је само омогућила да се оно што се збива у дубинама људског духа пројектује кроз опипљиве ствари и види као спољашњи феномен. Како другачије објаснити чињеницу да се озбиљно рекламирају производи попут компјутерске кабине за стан у коју човек коме досаде укућани само треба да уђе и да се изнутра закључа, па ће коначно бити сам са својим омиљеним дигиталним саговорником – рачунаром?! Зар нам дигитална технологија у овом случају не помаже да на најочигледнији начин схватимо на ком нивоу поразне индивидуалности човек данас живи и до које мере је угрожена идеја људске заједнице и општења?
Тежња човека да направи машину која ће бити што сличнија живом бићу се види и у честој екранизацији таквих идеја, од „Одисеје у свемиру“, преко робота Johny 5 из „Кратког споја“ и све до „Ја, робот“. Интуитивно свестан кризе свога идентитета и односа са другим људима, савремени човек не тражи излаз на крстоносан начин, у живом односу са другим човеком, односом који често није једноставан, али је једини изграђујући. Својеврсна виртуелизација ближњег ову кризу идентитета само продубљује.
Ово, наравно, није критика роботике. Приметимо да је она допринела да се многи нехумани послови пребаце са човека на машину – испитивање радиоактивних супстанци, преглед неприступачних терена, помоћ у тешком раду су само неки од примера. У том погледу, роботи замењују човека на пословима који доносе велике опасности. Они могу бити од велике помоћи и људима који су непокретни, слепи, дементни. Чини се, међутим, да ће њихов улазак у домове као део стандардног инвентара највише довести до тога да се древна искушења индивидуализма развију до крајњих граница. Да ли ће, као у случају Нобеловог динамита, човек опет имати више штете него користи од модерне науке и технологије, остаје да се види у деценијама које су пред нама.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Светигори бр. 154 (2005).