Ако су у почетном периоду развоја мас-медијске сфере и постојале неке недоумице у погледу тога да ли је уопште треба користити за потребе хришћанске мисије, данас је та дилема сувишна: не постоји ниједна помесна православна Црква која мас-медије не користи за своје мисионарске потребе. Притом, када кажемо „мас-медији“, не мислимо само на класичне медије попут штампе, радија и телевизије већ и на тзв. нове медије, који се од „старих“ разликују јер имају могућност обраде дигиталног сигнала и мрежни капацитет размене података (Интернет је најбољи пример). И мада се потреба за мас-медијским мисионарским деловањем не доводи у питање, ипак треба размотрити најбољи начин те мисије. Додуше, неко ће рећи да ни ту нема много шта за разматрање: некада папир и мастило, данас електронски медијуми и то је то. Но ствари нису баш тако једноставне…
Један од проблема за решавање је феномен релативизације хришћанске поруке уколико је она просто уклопљена у амбијент световних емисија. У случају телевизије, примера ради, то су популистичке „парадне“ емисије милионске гледаности – поставља се питање да ли је њихова гледаност довољан разлог да се у њима појаве хришћански мисионари? Или, рецимо, да ли пристати на емитовање прилога верског карактера који би повремено био прекидан блоком реклама крајње световног типа? Ако не промишљамо о овим проблемима, можемо лако доћи у ситуацију да изгубимо дубину и продорност хришћанске поруке зарад њене шире доступности, што би је у свести „медијских конзумената“ свело на само једну од медијских порука. Практично решење овог проблема је закупљивање свог медијског простора или, још боље, поседовање сопственог медијског канала ако постоје услови (у случају телевизије) односно формирање аутономне медијске сфере (када је реч о интернету).
На претходну проблематику се директно ослања и естетика преноса хришћанске поруке. Постоје емисије хришћанског садржаја, блогови, форуми… који у свом стилу и приступу имитирају световне институције и организације. То се обично правда потребом да се савременом човеку обратимо на један другачији, њему приступачан и препознатљив начин. Није спорно да треба користити прилагођену и разумљиву терминологију, али коришћење специфичне „кореографије“ и „стајлинга“ зарад привлачења пажње и није нешто што би требало да је својствено хришћанима. Свака извештаченост, стварања лажне допадљивости и жеља оригиналношћу у том погледу су штетни.
Поставља се и питање како се изборити са феноменом императива информисања. Наиме, један број номиналних верника по инерцији праћења вести има навику да прати и дешавања која се тичу црквеног живота, али нема навике да учествује у њему. То значи да свака мисионарска медијска порука на неки начин треба да позива на учешће у животу Цркве, а не само да обавештава људе о њему. У супротном ћемо имати много информисаних, а мало плодоносних хришћана.
*Из уредничког уводника Православног мисионара 4/2011