Већина људи који годинама користе рачунарски софтвер су потпуно адаптирани на једну просту динамику: куповина новог софтвера/хардвера – учење или прилагођавање новинама – коришћење – куповина новог софтвера/хардвера. Круг је потпуно затворен и процес је цикличан по својој унутрашњој логици. Једино што се ретко ко од нас упита колико заиста сврсисходности има у тој причи и колико све то радимо по инерцији, а не по неком смисленом критеријуму. Још је мањи број оних који у свему траже дубље разлоге, али и последице које из њих произилазе.
Својевремено је Имануел Кант, познати философ и зачетник класичног немачког идеализма, направио преврат у философској мисли генијално инвертујући дотадашњи положај субјекта и објекта у теорији сазнања, што је названо коперниканским обртом. Укратко, целокупна мисао до њега се базирала на томе да се субјекат у једној игри сазнања прилагођава објекту не би ли га сазнао или спознао, док Кант тај однос обрће у корист субјекта. Чини се да је данас у информатичкој науци потребан сличан интелектуални обрт од стране мислећих елита не би ли се горе наведена парадигма информатичког тржишта сагледала из једног потпуно другачијег угла и довела до нове синтезе…
Парадокс информатичког тржишта
Информатичко тржиште, као једно од оних са највећим растом, није толико робусно колико то на први поглед може изгледати. Иако се целокупна модерна цивилизација ослања на тековине тог тржишта, оно ипак болује од једне парадоксалне бољке која је у пракси толико срасла са њим да је постала део његове структуре. Реч је о прећутном рушењу основног економског постулата да је купац тај који, условно речено, диктира тржишне трендове и кретања. На први поглед, ово је случај и са рачунарском сценом – апологети модернизма ће одмах додати да нико неће купити софтвер или хардвер уколико исти не задовољава његове потребе или уколико за њега нема довољно новца, што је повратни тржишни сигнал за произвођаче. Међутим, суштина проблема се не крије у томе, већ у дилеми да ли су те потребе истинске или наметнуте? Другим речима, да ли ми заиста потребујемо неко ново решење, да ли је оно заиста онакво каквим се представља (рекламира) и које су алтернативе у избору? Сетимо се да је некада било сасвим нормално да користите софтвер стар пет-шест година, што би данас некога запањило. Не само то: уредници неких еминентних рачунарских часописа за писање текста су користили и по десет година старе програме, попут Word Perfecta за DOS оперативни систем (да ли га се неко данас уопште сећа). Бунт? Не, већ једна судска непристрасност и независност у расуђивању коју поседује веома мали број људи.
Неки програмски пакет је онолико добар колико квалитетно, поуздано и брзо завршава посао за који је предвиђен, уз цену као посебну ограду. А искрено, да ли се сви поводимо том логиком или одмах трагамо за најновијом верзијом софтвера готово не постављајући питања квалитативне природе? Где је ту уопште критичка свест, ако је све што је потребно куповина (по навици) најновијег софтверског решења које ће све послове учинити „неупоредиво лакшим“, рад учинити „много пријатнијим“ и уз то понудити „величанствене новине“ (узгред, све исто као и стара верзија када се тек појавила). Ово постаје проблем погово у случају глобалних решења попут MS Windows оперативног система који поред наметања најновијих верзија (а одмах потом и најновијих безбедоносних закрпа) отвара још једну (тоталитарну?) димензију, а то је укидање алтернативе (тачније, скоро укидање с обзиром на све већи пораст популарности разних верзија Linux-а).
Није тешко закључити да се некадашња критичка свест купаца скоро сасвим трансформисала у конформистичко виђење целе ствари – императив времена постаје прилагодити се, а не одабрати; укључити се у нови ток, уместо одредити га. Модерна економија као наука такође је погођена овим феноменом и долази до тачке да у практичном делу мора бити редефинисана – произвођачи су de facto „победили“ купце, иако је моћ купаца још увек формално та која одлучује.
Шта је са „обичним човеком“?
На једном уско стручном електронском форуму 3D анимационе тематике сам својевремено прочитао духовиту опаску једног рачунарског аниматора који се јавно пожалио да је његов софтвер већ у овој верзији постао „већи од диносауруса и компликованији од америчке спољне политике“. Људи су углавном резигнирани чињеницом да узимајући најновије верзије софтвера (у складу са праћењем тренда) унапред знају да неће користити барем 30% новина које им се бомбасто намећу у реклами као нешто апсолутно неопходно. Притом, заиста креативне новине најчешће заузимају незнатан део (част изузецима којих објективно има). А уз то ће морати и добро да надограде свој рачунар који је до јуче био „врх понуде“ (наравно, прећуткујући „случајну помисао“ да произвођачи хардвера и софтвера имају тајне уговоре о међусобној сарадњи). Веома стресна ситуација, рекли би психоаналитичари и препоручили опуштање неком од проверених метода „заборављања проблема“ које функционишу у супербрзо доба данашњице. На жалост, тиме се сам проблем не решава јер се већ сутрадан трка наставља и тако редом, као у Хераклитовом (и генерално античком) виђењу света и кретања његових стихија које се смењују у кружном току.
Неки људи практичан излаз проналазе у фрагментацији и одлуци о уској специјализацији по принципу такозваног „јапанског оца“: фигуративно речено, ако му се роде два сина, једног школује да буде стручњак за леви, а другог за десни точак. Но, разбијање интегралног принципа, бар у основи, води даљој конфузији с обзиром да се човек тиме изолује од једног дела праксе који му је по самој природи ствари неопходан. Специјализација – да, али само ако се универзална основа бар у начелу не губи. Осим ако неко заиста нема чудну жељу да буде пасивна компонента система којим се управља са неодређене инстанце, што је ипак недостојно човека – друштво пасивних конзумената ипак није оно што бисмо желели од будућности, зар не?
Да ли сте можда препознали негде у тексту своја питања и недоумице? Било би право чудо да нисте. Још преостаје само да слегнете раменима и да кажете да је све тако, али да другачије не може… Или можда може? Као што рекох на почетку, можда баш у неком од Вас лежи Кант рачунарског доба чија ће оштра мисао преокренути безлогосни ток у којем дигитална индустрија све више плива и вратити субјекту (човеку) моћ и снагу да натера објекат (дигитални свет) да му се прилагоди.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 904 (2004).