Добро је уочено да је еванђелска прича о блудном сину парадигма за класичну адолесцентску кризу и њено решавање. Узевши ту чувену причу као основу за решавање генерацијског јаза не треба само да разматрамо већ познате изазове адолесценције, већ и да се запитамо шта то данашњу омладину чини посве специфичном. Наиме, није спорно да се из генерације у генерацију наслеђују многи проблеми у односима старијих и младих, али постоје и неки нови изазови – последње две деценије су донеле велики број друштвених промена које утичу на формирање целе једне генерације у посве специфичном виду. То следствено има утицај и на формирање нових међугенерацијских конфликата.
За почетак, наведимо класичну послератовску поделу генерација на тзв. Baby boom генерацију (рођену између 1945-1965.г.), затим генерацију X (1965-1980.г.) и на крају, генерацију Y (рођену после 1980.г) (в. Clarke 2005). Све чешће се, међутим, говори и о генерацији Z, која би, начелно гледано, обухватала рођене средином деведесетих година прошлог века па надаље, што су заправо данашњи адолесценти. Оно што је посебно карактеристично за ту генерацију Z је узрастање у цивилизацији која је потпуно прожета процесом временско-просторне компресије односно феноменом укидања просторних, а делом и временских баријера. Иако наведени процес креће већ после Другог светског рата, своје драстично убрзање добија управо средином деведесетих због појаве Интернета, масовне употребе мобилних комуникационих апарата и развоја нових медија уопште. То значи да су прве три наведене генерације развој савременог „мрежног друштва“ (израз код Castells 2000) дочекале у једном конкретном периоду свог живота, носећи претходно стечено искуство у нешто другачијем друштвеном амбијенту у коме су се формирали као личности. Данашња адолесцентна генерација је, међутим, дочекана од стране таквог технолошког окружења: она га перципира као крајње природно, а у формативном смислу као наслеђено и аутентично. Какве то нове изазове доноси на пољу проблематике адолесценције у савременом свету?
Специфично окружење у коме одрастају данашњи адолесценти поставља питање трансформације вредносног система у неким доменима. Наведимо једноставан пример односа према приватности и интимности. Наиме, примећено је да се Baby boom и генерација X према тој теми односе са далеко више поштовања и дају јој далеко већи значаја него што то чини генерација Y, што се доводи у везу са различитим историјским околностима у којима су расле (Clarke 2005). У свести данашњих адолесцената (што ће рећи, генерације Z) таква свест не само да не постоји, већ је у неку руку сувишна, с обзиром на одрастање у окружењу медијских емисија попут Великог брата и Фарме са једне стране, и опште некритичке укључености у друштвене мреже које популаришу откривање интиме и приватног простора са друге. Неки истраживачи су чак приметили да у једном броју случајева откривање интиме непознатима у наведеном смислу представља и неки чудан вид потврде сопственог идентитета (ср. Koskela 2004: 206-207; Andrejevic 2004: 131, 189). Ово указује на то да данашњи адолесценти далеко лакше прихватају посве нове вредносне норме под утицајем крајње технизованог окружења, што треба уважити и када је реч о њиховом схватању себе, других и света око себе.
Други изазов који као последица изражене временско-просторне компресије утиче на целу једну генерацију је култура виртуелности. Ова појава се посебно одражава код употребе глобалних комуникационих мрежа, али једнако и у домену сваког одсуствовања из реалног света са циљем потврде у виртуелном окружењу. Главни проблем није у чињеници да се млади „састају“ и „друже“ у виртуелном свету, већ у томе што у оквиру тог света траже посве нове идентитете који са реалним идентитетом у физичком свету често немају никакве везе. Поставља се питање: како уопште ступити у контакт са човеком који себе проналази у неколико (виртуелних) идентитета, не знајући ни сам заправо који је аутентичан? Тога је, свакако, било и раније, посебно у домену поистовећивања са разним покретима, личностима, поткултурним феноменима… но култура виртуелности са наглашеним потискивањем физичког контакта и формирањем instant идентитета отвара потпуно другачија питања на равни комуникације.
И трећи проблем који је потребно посебно истаћи јесте процес све већег и наглашенијег индивидуализма, веома изражен посебно међу млађом популацијом, што се опет може довести у везу са утицајем крајње технизованог окружења у оквиру кога су одрастали. У теорији информационог друштва је добро примећено да је оно заправо „друштво умрежених индивидуа“ (Castells 2005: 12), што је далеко од аутентичне заједнице. Према хришћанском учењу, аутентична заједница је конститутивног карактера за човеково биће, од мајчине утробе па до гроба. То значи да је реална, физичка заједница не само неопходна за формирање здраве личности, већ је и онтолошког карактера – од њеног квалитета зависи и вечни живот. У виртуелном свету заједнице и другарства се веома лако формирају и још лакше укидају. У реалном свету за комуникацију је потребан подвиг, док је у виртуелном окружењу комуникацију лако прекинути једноставним „чекирањем“ одређене опције. Цела ова прича лако може прерасти и у крајњу објективизацију у перцепцији друштва и света око себе код младих, с обзиром да се лако губе границе између човека и његовог виртуелног профила. Крајња индивидуализација се не огледа само у псеудо-заједништву виртуелних сабрања, већ и у коришћењу техничких помагала која приближавају просторно удаљене људе, уз упоредно одсуство пажње према најближима. Изразит пример ове девијације је пре неког времена освануо на сајту једне наше телевизије: приказан је снимак на коме невеста стоји поред младожење за време чина венчања и у једном тренутку извлачи мобилни телефон, ставља га испод вела и комуницира са неким ко је удаљен ко зна где, потпуно одсуствујући са чина који је јединствен и један од најважнијих у њеном животу.
Ово су само неки изазови о којима морамо водити рачуна када је реч о проблематици адолесценције у данашњем времену. Враћајући се на причу о блудном сину са почетка текста, могли бисмо рећи да је данас главни задатак да, попут оца из те дивне приче, изађемо у сусрет младима данас, знајући за нова искушења која их заводе (стара искушења су нам ваљда добро позната) и чију суштину често не разумеју. Потребан је креативан приступ који подразумева схватање начина на који нове генерације размишљају и комуницирају. То не значи да се потпуно поистоветимо са њима и прихватимо њихов поглед на свет и начин деловања, али значи покушај проналаска тачке у којој се можемо срести. И изаћи им у сусрет док су још подалеко… (уп. Лк. 15, 20).
Коришћена литература:
- Andrejevic, M. (2004). Reality TV: The Work of Being Watched. Lanham: Rowman & Littlefield Publishers.
- Castells, M. (2000). The rise of the network society. 2nd edition.Oxford: Blackwell Publishing.
- Castells, M. (2005). „The Network Society: From Knowledge to Policy“, у: еd. M. Castells, G. Cardoso, The Network Society: From Knowledge to Policy.WashingtonDC:JohnsHopkinsCenter for Transatlantic Relations. pp. 3-21.
- Clarke, R. (2005). „Have We Learnt To Love Big Brother“. Чланак доступан на званичној интернет адреси аутора: https://www.rogerclarke.com/DV/DV2005.html.
- Koskela, H. (2004). „Webcams, TV Shows and Mobile phones: Empowering Exhibitionism“, Surveillance & Society, CCTV Special (eds. Norris, McCahill and Wood), Vol. 2, No. 2/3. pp. 199-215. Чланак преузет са званичне интернет презентације часописа са адресе:
https://www.surveillance-and-society.org/articles2(2)/webcams.pdf.
*Ауторизовано излагање на Првом конгресу српских психотерапеута у Београду у оквиру округлог стола на тему „Менталитет, адолесценција, генерацијске разлике“ одржаног 29. 10. 2011.