Место и улога Цркве у развоју информационог друштва

Некоме ће можда изгледати чудно да Црква може имати било какву улогу у развоју савременог информационог друштва. Заиста, уколико полазимо само од информатичких, економских, правних аспеката, онда би заиста било места за одређени скептицизам. Но ако пођемо од значења термина о коме је реч увидећемо да није тако. Када кажемо „информационо друштво“ најчешће по некој чудној инерцији увек наглашавамо онај део „информационо“, а потискујемо „друштво“. А стварност је заправо сасвим другачија: информационо друштво је (као што му само име говори) пре свега социолошки феномен par excellence. Када то имамо у виду, јасно је да Православна Црква са својом вековном традицијом друштвене одговорности итекако има шта да каже.

На почетку да разјаснимо зашто би Црква уопште била заинтересована за проблематику информационог друштва? Разлог је веома једноставан: зато што је суштински заинтересована за човека у свим његовим димензијама. Православна Црква учи да у вечност не улазе ни друштва ни институције, већ конкретне људске личности. Човек је конституента свих друштвених система и ниједно друштво, па ни информационо, не може постојати без њега. Притом, не мислимо на неког апстрактног „човека по себи“, већ о конкретним личностима које живе око нас. То је основно полазиште Цркве када је реч о односу према информационом друштву, због чега она инсистира да и у њему човекова личност буде апсолутно несводива ни на шта безлично и објективизовано.

Треба јасно указати на то да Православна Црква има афирмативан однос према информационом друштву, поготово у његовом практичном домену. О томе говори чињеница да савремени хришћани, а међу њима и свештенослужитељи, итекако користе достигнућа информационог доба у свом свакодневном раду. Друга ствар коју такође треба имати у виду јесте да наведени афирмативни став није без критичког предзнака. Црква, дакле, негује својеврсан афирмативно-критички став и насупрот свим некритичким тенденцијама које данас постоје она указује на концептуалне и практичне проблеме које је потребно решити. Ти проблеми се суштински своде на положај, достојанство и спасење личности у оквиру техничке цивилизације. Дакле, није реч о томе да ли треба прихватити информационо друштво, већ пронаћи начин да човек у оквиру њега живи аутентично.

Навешћемо неколико једноставних примера који илуструју ову проблематику. Пођимо од тога да су информационе технологије побољшале квалитет људског рада и живота, да су оптимизовале и унапредиле производне процесе и омогућиле много штошта што раније није било могуће. То је свакако значајан искорак напред.  Но уколико некритички прихватимо таква унапређења, лако можемо доћи до, примера ради, идеје потпуне замене радника. Тако би машина доспела у центар друштва, човек би био дислоциран на маргину, а бројчани показатељи продуктивности би га просто прогутали у име „прогреса“.

Ево другог примера. Информационо друштво је изузетно унапредило приступ базама знања и отворило пут нечему што се назива друштво знања, са идејом да информације буду свима доступне. То је свакако велики културни искорак. Но то не значи да би физички контакт између професора и ученика требало потпуно заменити „учењем на даљину“ које треба да је допунског, а не супститутивног карактера. Машина треба да буде помоћник у раду и стицању знања, али не сме бити баријера и за оно мало преосталог физичког контакта међу људима.

Још један пример. Информационо друштво је омогућило општу укљученост великог броја људи у друштвене токове, посебно када је реч о депривилегованим слојевима друштва. На тај начин је донекле смањило јаз који је постојао између неких класа у друштву, што је свакако за похвалу. То, међутим, не значи да треба да се претворимо у тзв. „друштво столице и екрана“ у коме неприродан положај човекових активности и радикална отуђеност једних од других стварају озбиљне психолошке и физиолошке девијације.

Развој информационог друштва понекад отвара и комплекснија питања која није једноставно разрешити без разматрања одређених структуралних девијација. Навешћемо пример из наше земље од пре десетак година, када је управо Српска Православна Црква отворила озбиљан јавну дискурс који се тицао приватности грађана и заштите њиховог дигнитета. У то време, нажалост, није било изражене свести о томе нити су постојале грађанске иницијативе које би се тиме бавиле. Црква је, будући свесна своје вековне друштвене одговорности на овим просторима, прва иницирала стручне и научне скупове из области електронске приватности. Тим питањима би свакако требало да се баве организације и личности које су призване на то, но стварање почетног импулса њиховом решавању је заслуга СПЦ. То је, историјски гледано, велики допринос развоју информационог друштва на правилним основама, с обзиром да оно у савременом свету све више гравитира ка нечему што би се могло окарактерисати као информационо-контролисано друштво, у коме су достојанство и слобода личности озбољно угрожени.

И на крају, ваља истаћи да је Црква увек била отворена за сарадњу када је реч о свим друштвеним процесима који су на добробит човека. У контексту наше теме, СПЦ има дугогодишњу сарадњу са Друштвом за информатику Србије на разним пољима, затим са Регистром националног интернет домена Србије (РНИДС) са којим је недавно остварена јако плодна сарадња на пољу проналажења решења за ћирилични интернет домен, ту је и сарадња са академским информатичким институцијама, информатичким часописима… Верујемо да ће се ова врста отворености за сарадњу (уз задржавање поменутог афирмативно-критичког става) наставити и у будућности, на општу корист свих људи у нашем друштву.

 

*Ауторизовано излагање са конференције Е-развој 2012, одржане 23. марта 2012. године у свечаној сали општине Стари град у Београду