Од свих човекових урођених инстиката вероватно је најјачи онај за одржањем живота, кога у критичним ситуацијама надмашује само заштитнички осећај према вољеном бићу. Заиста, питање живота (а у ужем смислу, питање живота вечног) је увек у центру пажње човековог духа. Оно је, додуше, понекад замаскирано чудним испољавањима, али је увек ту – присутно у човековој свести или, пак, потиснуто у пределе подсвести. Из таквог осећаја животности многи мислиоци су покушавали да допру до Бога, али су се ван откровењске духовности хришћанства таква стремљења завршавала неуспехом, осим ако то није била почетна фаза истинског боготражитељства која је водила ка Христу, као у случају чувеног Блеза Паскала. Чини се да су најпроблематичнији били покушаји да се људском логиком и рационалистичким приступом дође до Бога. Тако је један други философ, Рене Декарт, уз добре намере покушао рационалистичким поставкама да оснажи западну теолошку мисао, али ју је у крајњој инстанци тотално урушио, о чему веома студиозно пише чувени професор Христо Јанарас. И у нашем времену постоје идеје које у себи имају јасан рационалистички предзнак и дају метафизичке одговоре, с том разликом што су повезане са употребом дигиталних технологија.
Футуролошки снови
Светски и наши електронски и штампани медији су пренели сензационалну вест да је водећи британски футуролог Јан Пирсен (иначе шеф футуролошког одсека British Telecom-a) изјавио да ће рачунарске технологије донети вечни живот средином 21. века јер ће тада бити омогућено чување комплетног садржаја мозга у електронским уређајима. Циљ је, према поменутом научнику, стварање компјутера са уграђеном свешћу и интелигенцијом конкретног човека. Застанимо на трен код самог почетка ове изјаве јер нам се просто намеће неколико поређења.
У први мах, верујући човек никако не може да се отме утиску да је у питању опет нека врста нео-хилијазма, овог пута обученог у научно рухо. И то прецизно фиксираног за једну временску тачку, баш онако како смо навикли када је реч о секташким хилијастичким покретима који последњих неколико векова просто бујају на Западу (почев од Вилијама Милера па надаље). Иако поменута изјава нема апсолутно никакве религијске конотације, сличност у перцепционој равни је евидентна.
Већ на следећем кораку видимо нешто ново, једну карактеристику данашње епохе, а то је потрага за виртуелним царством небеским, царством бајтова које ће бити успостављено у оквирима историје, без њеног надилажења и преображаја. Вечни живот у овом контексту се, дакле, не везује за преображај постојеће реалности у суштинском смислу, већ за својеврсно вештачко продужење постојеће егзистенције, некакву дигитализовану еманацију бића, макар то било и привидно.
Посебно је занимљив део изјаве који се односи на ближе одређење тог вечног живота где се човек своди на прости информациони садржај и везу између информационих структура похрањених у мозгу. Да ли је ово коначан плод западне теологије која стоји на августиновском индивидуалистичком одређењу личности кроз самосвест и њен квалитет? И да ли се тиме отворено негира личносност ментално заосталих људи? Или је, пак, ово модерни плод поменутог Декартовог рационалистичког става, код кога је, између осталог, такође мозак седиште душе? Аналогије су очите…
Можда ће тај дигитализовани двојник и моћи да учини неки привид човека, нешто што ће симулацијом свести и емоција личити на поменуту Августинову самосвест или на испуњење Декартовог Cogito, ergo sum (Мислим, дакле постојим), али неће бити – личност. Конститутиван чинилац за личност није првенствено мишљење, знање, емоција већ однос љубави у заједници са другим. Одатле хришћани црпе свој идентитет, своју веру и снагу – из односа са Господом Исусом Христом који остварују кроз подвижничко-литургијски живот у Цркви. Вечни живот хришћани траже једино кроз заједницу људске и божанске природе, заједницу створеног и нествореног, заједницу нераздељиву и несливену омогућену оваплоћењем Бога Логоса. Но, оно што је најстрашније код претходно поменуте футуристичке перспективе јесте чињеница да ће човек свој однос са умрлима покушати да успостави преко мртве машине, а не преко литургијске молитве. Контакт са мртвим комадом полупроводника који брзо рачуна и стварање илузије присуства ближњег на крају ће довести управо до одсуства живог и личног контакта, оствареног кроз молитвени и литургијски помен. Била би то потпуно безлична симулација „живота без живећег“, масовна прелест каква у историји није виђена.
Проблем смрти
У наставку изјаве, господин Пирсен каже да смрт тиме више неће представљати проблем (додуше, у првим деценијама углавном за богаташе, како се даље наводи у тексту). Заиста смела изјава с обзиром на то да је смрт била и јесте главни проблем човека, од праоца Адама па наовамо. Има ли веће жеље него да смрт буде коначно укинута? И не сведочи ли то о њеној неприродности која као жалац у телу човечанства узима свој данак? Футуролози овај проблем изгледа покушавају да реше сопственом „есхатологијом“ која није усмерена на Други долазак Христов, већ на класичне технолатријске представе. Занимљиво је да сличне технопоклоничке изјаве, у доста поједностављеној форми, годинама дају чак и неки српски политичари говорећи „да се у будућност не може ићи кандилом, уместо рачунаром“. Никога од ових људи не треба осуђивати због таквих изјава, директно условљених ограниченим ставовима о човеку. Због тога се решавање проблема смрти, нажалост, све мање тражи у озбиљним теолошким ставовима који данашњем човеку изгледају некако апстрактно, с обзиром да је дистанциран од унутрашњег живота Цркве.
Криза свести модерног човека
Иако је поменути технолатријски став изречен од стране једног научника, то је класичан пример умне кризе модерног човека. Она се огледа у чињеници да је човек и те како свестан проблема смрти који не може да потисне ни турбулентни развој технологије, ни брз живот у оквирима модерних економских односа нити, пак, планско измештање гробља на периферије града.
Смрт остаје последњи непријатељ кога треба надвладати (1Кор 15, 26), а то је немогуће до кроз Јединог Победитеља смрти – Господа Исуса Христа. Неискусан у погледу духовног живота, модерни човек излаз проналази понекад у неумереном каријеризму и стицању статусних симбола, некада у псеудорелигиозности, понекад чак у алкохолизму, дрогама и делинквентом понашању. Гашење „метафизичке жеђи“ помоћу футуролошке дигиталне есхатологије најновији је покушај, до сада незабележен.
„Душа је по природи хришћанка“, говорио је Тертулијан. Природна носталгија душе за Будућим веком покушава се дигиталном есхатологијом премостити технолатријским идејама са другоразредним философско-религијским предзнаком. Није проблем у конкретном сценарију (који је овог пута дошао од водећег светског футуролога) – проблем је у чињеници да се модерни човек са проблемом смрти рве на потпуно погрешан начин, западајући све дубље у самртнички ропац. Он и даље покушава да се из провалије извуче тако што ће самоме себи пружити руку, овога пута помоћу дигиталних технологија (није ли то само продужетак идеологије о бескрајном прогресу?). Да ли ћемо, као православни хришћани који живе у 21. веку, бити на висини задатка да, попут древних хришћана, свету сведочимо један другачији и увек нови поглед на живот или ћемо опет утонути у своје проблеме који су често тако прозаични? Или ће можда цео текст изгледати као непотребно расипање снаге на одговор једном футуристичком сценарију који можда и нема толике изгледе на остварење? Шта год било са технолошком реализацијом ове футуролошке идеје, живо сведочанство Цркве остаје насушна потреба света уроњеног у живо блато рационализма. А то сведочанство ће се слушати и прихватити само ако произилази из светости живота савремених хришћана – светост је увек била и остала најјачи одблесак вечности и потврда реалности Христове победе над смрћу.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 918 (2005).