Светску јавност редовно узбуркавају вести о „крађама идентитета“ милиона грађана света из рачунарских база података, тачније крађама њихових личних идентификационих података. Ти подаци се масовно краду из банковних, војних, административних… и многих других база података, а последице тих криминалних аката су веома озбиљне. Но то је само једна раван проблема – важна, али не и суштинска. Наиме, у оквиру теме о такозваној крађи електронског идентитета ваља нам прво одговорити на питање колико је сам појам идентитета у данашњим условима сужен и разводњен.
Питање идентитета
Питање идентитета човека једно је од вековних несугласица између источне и западне хришћанске теолошке мисли. Запад, практичан и са израженим смислом за друштвене институције и организацију (очигледан пример је римско право), одувек је човека посматрао као индивидуу, појединца који у друштвеним односима изражава свој идентитет. Вероватно је тај легалистички дух имао утицаја и на каснију западну теологију, базирану углавном на темељима које је поставио блажени Августин, а касније Тома Аквински, која је дубоко утонула у индивидуализам приликом одређења човековог идентитета. С тим у вези митрополит пергамски Јован Зизјулас примећује да је блажени Августин доследно прихватио платонистичку мисао и пројектовао је на хришћанско учење и тако дошао до закључка да се човек потврђује као личност преко самосвести и да тако заснива свој идентитет. Митрополит додатно указује да је такво одређење западне теологије имало несамериве последице на цео друштвени живот, па чак и на однос према природи – проблем еколошке кризе је посебна тема која се директно ослања на ову тематику.
Насупрот томе, увек контемплативно оријентисан Исток није имао такву мисаону путању у одређивању идентитета. Довољно је упоредити латински језик (са својом лаком, правнички прецизном структуром и хладним тоном) и старогрчки (песнички језик са обиљем израза и структуром неупоредиво комплекснијом за учење) па да се схвати разлика у начину мишљења етничких корпуса који су се њима служили. Исток је, иако мање практичан у овосветском смислу, одувек имао шире философске и богословске видике. Свој богословски сјај је посебно доживео у мисли кападокијских Отаца 4. века, првенствено светог Василија Великог. У источној теолошкој мисли човек, који је створен по икони и подобију Божијем, није поиман ван аутентичног односа са Тројичним Богом и са ближњима, односа који почива на љубави и слободи. Тако човек свој суштински идентитет има као биће заједнице и црпи га из односа са другим. То је крстолика форма човечијег идентитета ван које се све сурвава у трагичан бездан индивидуализма у који су први закорачили наши прародитељи Адам и Ева.
Битно је нагласити да се пуноћа људског бића не може остварити уколико постоји само физички однос према другом човеку – смрт потире ту раван. У вечности, када буду порушене баријере времена и простора, неће бити видљив само међуљудски однос, већ и однос према Богу. Вертикалу (однос према Богу) и хоризонталу (однос према другом човеку) формирамо већ овде и сада, а у вечности тај однос само потпуно откривамо. Овај крстолико прожимајући однос према Богу и ближњем у нашем свакодневном животу одлично се види код светог Јована Богослова који јасно поручује да себе лаже сваки који каже да Бога воли, а брата свога мрзи (види: 1 Јн 4,20). Такав духовни доживљај је описала и древнохришћанска изрека, изречена од египатских монаха и записана у Старечнику: „Видех брата свога, видех Бога свога!“. Са друге стране, сваки хуманизам, уколико није подједнако утемељен богоцентричном динамиком, лажан и пропадљив. Он може бити замаскиран људским правима, магловитим одређењима човека, понекад и националном припадношћу, породичним односима – али увек је једнодимензионалан, без вертикале која би га извлачила из смртне агоније. Смрт је побеђена на Крсту – стога је крстолика форма човечијег идентитета једина која је спасоносна.
Превазилажење смрти, дакле, није могуће уколико однос међу људима није крунисан Христом. То је посебно евидентно када прослављамо празник Васкрсења Христовог, празник највеће победе над смрћу. Уколико сви наши међуљудски односи нису заокружени васкрслим Христом, на који начин можемо очекивати пуноћу остварења нашег идентитета у вечности? Неко ће рећи да и после Христовог Васкрсења људи умиру, и да умиру чак и Светитељи. Јесте, тачно је да људи умиру и после тог славног догађаја, али то није смрт каква је била раније. Како то лепо примећује један српски теолог, смрт више нема последњу реч, она више није тачка, већ запета после које следи наставак. А управо упокојени Светитељи сведоче да су пред Богом сви живи: како би они иначе могли одговарати на молитве верних? Православним хришћанима бар то не би требало додатно објашњавати с обзиром на толики број Светитеља и небројену помоћ коју до данашњег дана пружају својим молитвеним заступништвом пред Богом.
Христос је својом крсном смрћу и Васкрсењем учинио смрт пролазом ка животу вечном, у коме ће наш истински идентитет бити потврђен у потпуности – тада ћемо Бога видети „као што јесте“ (ср 1Јн 3, 2), како је то у наше време истицао чувени архимандрит Софроније Сахаров. Ово не треба схватити у смислу да је богопознање „резервисано“ за живот после смрти – у подвижничком искуству оца Софронија и небројених исихаста у историји Цркве видимо да смо управо у овом животу призвани да учествујемо у божанској нествореној светлости. Учешће у Царству Божијем, дакле, не почиње „тамо и тада“ већ „овде и сада“ (уп. Лк 17, 21), при чему у будућем веку бива пуноћа богопознања. Уколико је наш идентитет у овоземаљском животу био истински везан за Бога и ближњег, биће потврђен за пуноћу живота вечног, а уколико је био одређен било чиме што је ниже од тога (новац, статусни симболи, острашћеност према било чему…), биће потврђен за муку вечну – не у смислу да ће Бог да мучи човека, већ да човек у вечности неће моћи да задовољи оне страсти којима је испуњавао свој овоземаљски идентитет.
Литургијски идентитет
Дакле, дошли смо до закључка да је идентитет аутентичан једино уколико извире подједнако из односа љубави ка ближњем и ка Богу. То се у животу Цркве најбоље одражава у литургијском животу. Хришћанин ван Литургије суштински није хришћанин – он свој идентитет налази, потврђује и овековечује на литургијском сабрању, што се одлично уочава већ у теолошкој мисли апостолских отаца. Тај суштински идентитет се преноси у вечност причешћивањем Телом Христовим, што је круна подвижничко-литургијског живота – у Христу као Глави мистичног Тела-Цркве, идентитет везујемо како један за другог, тако и према Богу.
Такав органски спој у потпуности разоткрива површност данашњег „електронског“ идентитета како се он узима у обичном разговору. Хришћани, као друштвено одговорни људи, треба да подрже борбу друштвених институција у вези са манипулисањем рачунарским идентификационим подацима. Са друге стране, православно хришћанство сведочи да су проблеми у оквиру друштвених односа само пројекција проблема у вези са међуличним односима. Можемо слободно рећи да су индивидуалистичке поставке и нарушени односи између личности проузроковали не само проблем нелегалног преузимања и коришћења туђих електронских података, већ и погрешно поимање идентитета онако како га друштво узима данас под притиском технолошке сфере. Једноставно речено, користити идентификационе податке у електронском облику не значи и да идентитет човека треба сводити на исте. Човек не може бити сведен ни на какав број, ни на какву категорију, електронски профил и томе слично. То се понајмање односи на хришћански идентитет који не лежи у гомили електронских података, већ је свецело смештен у жив и аутентичан однос са Тројичним Богом и са ближњима око нас.
За крај, приметимо да данашњи проблем крађе идентитета заправо није ништа ново – први лопов био је ђаво, а први покрадени Адам и Ева. Иако тада нису постојале компјутерске базе података, целом човечанству је украден идентитет, али не хакерским упадом, већ одвајањем од Бога и раскидом заједнице живота. Свака даља крађа идентитета само је пројекција те крађе, а изгубљени идентитет је у целости могуће пронаћи само васпостављањем те аутентичне заједнице, онако како је Црква живи и доживљава већ две хиљаде година.
Из: Човек и информационе технологије (2013)
*Првобитна верзија текста објављена у Православљу бр. 915 (2005).