Цивилизација у којој живимо се у информатичкој литератури обично описује синтагмом „информационо друштво“, при чему тај термин све чешће срећемо и у свакодневном говору. Један број социолога је, међутим, с правом приметио да се информационим друштвом може назвати свако друштво које на систематичан, организован и рутински начин прикупља и обрађује велики број података. То се, по наведеном запажању, може применити већ на европске националне државе од пре неколико векова – иако у то време рачунари не само да нису постојали, већ нису били ни у примисли, масовна обрада података о грађанима и ресурсима на нивоу друштва је итекако постојала и била важан чинилац друштвеног функционисања.
Да ли би онда требало пронаћи неки други термин којим бисмо, за почетак, прецизније окарактерисали данашњи облик информационог друштва? Можда је добро на самом почетку обратити пажњу на крајње специфичан технолошки начин на који функционише данашње информационо друштво. Оно почива не само на обради огромног броја података (као што је претходно наведено, то је у некој мери одлика и претходних епоха), већ на специфичном начину масовне обраде података који је повезан са употребом рачунарских система. Ти системи, било да су у питању мобилни телефони или суперкомпјутери, су засновани на такозваном бинарном систему обраде података. Једноставно говорећи, низови нула и јединица (бинарни код) који нешто значе на машинском језику се унутар уређаја обрађују великом брзином, док „корисник“ види само резултат радње и то на начин на који су конструктори и програмери предвидели. Дакле, нуле и јединице на логичком нивоу јесу једина „азбука“ разумљива технолошким системима данашњице који потпуно прожимају свет који нас окружује. Из наведеног разлога савремено друштво можемо окарактерисати као цивилизацију бинарног кода или, једноставније, бинарну цивилизацију.
Бинарна цивилизација није настала сама од себе – она је произашла из претходне, индустријске цивилизације и потпуно се ослања на њу, али је у великој мери трансформише и надилази. На првом месту, приметимо да су измењени сами индустријски процеси. Узмимо за пример класичан производ индустријске цивилизације – аутомобил. Његове особине су остале исте: јачина мотора, брзина, степен потрошње горива, док је у срцу машине још увек мотор са унутрашњим сагоревањем. Но у оквирима бинарне цивилизације сам процес израде аутомобила је измењен, почевши од пројектовања модела каросерије уз помоћ тродимензионалних рачунарских програма за моделовање до аутоматизације фабричких постројења приликом израде и склапања модела. И не само то: аутомобил постаје све више специфичан информациони систем, с обзиром на електронско праћење параметара током вожње, навигациони GPS уређај, па чак и аутономне системе навођења код најновнијих модела возила.
Кључна разлика бинарне у односу на индустријску епоху није, међутим, на равни трансформације познатих процеса и производа, већ на ширењу опсега утицаја и стварању нових феномена. На првом месту, потребно је уочити да цивилизација бинарног кода има тотални опсег у географском смислу. Наиме, иако су домети индустријске цивилизације били огромни, она никада није могла да обухвати целокупну земаљску куглу (осим ако не рачунамо последице у виду глобалног загађења природе), док је бинарна цивилизација успела да досегне чак до космичких размера. Сателитски системи су најбољи пример – они који сумњају у глобални географски опсег бинарне цивилизације треба само да покрену GoogleEarth интернет сервис и „нациљају“ место на планети које их занима у одређеном тренутку.
Ово тотално покривање у географском смислу за нас хришћане је веома привлачно у мисионарском погледу јер то значи и тоталну доступност података који се налазе у електронском облику. То је особито важно када је реч о глобалној доступности Светог Писма. У индустријској цивилизацији је било могуће да неки ауторитарни режим на својој територији цензурише или уништава књиге које му нису по вољи, док је у оквирима бинарне цивилизације немогуће „филтрирати“ цео информациони спектар – иако такве тежње постоје и у електронском простору (поготово на Интернету), оне ни изблиза немају пун ефекат. Бинарна цивилизација је тако омогућила да по први пут у историји човечанства Свето Писмо и дела Светих отаца постану заиста апсолутно глобално доступни. То је веома важно за мисионарску делатност Цркве, поготово у регионима у којима постоји вишевековна пракса цензуре свега што има везе са хришћанством. Са друге стране, тотални опсег бинарне цивилизације отвара озбиљан друштвени проблем злоупотреба од стране структура моћи, када придев „тотални“ лако склизне у „тоталитарни“. Наиме, више је него очигледна појава такозваног друштва под надзором, у коме су свакодневне активности грађана масовно праћене на глобалном нивоу путем електронских система надзора. Уколико такву активност надзора прати и упоредна индоктринација путем мас-медија, онда је то већ информационо-контролисано друштво, својеврсна пародија слободног друштва која од човека прави објекат манипулације. На феномен друштва под надзором и на његове последице ове године је указао и Свети Архијерејски Сабор Московске патријаршије, доневши један детаљан и референтан документ.
Посебно разматрање је потребно на пољу тоталне комуникационе доступности, с обзиром да смо сви релативно брзо прихватили навику да будемо увек електронски доступни, углавном преко мобилних телефонских уређаја. Међутим, ако реално размотримо ствари, човек би требало да је потпуно комуникационо доступан у свега три ситуације: када се налази на путовању, када је у некој ванредној околности и када је у специфичном, али свакодневном окружењу, попут лифта (за случај да се исти заглави). У све три ситуације мобилни телефон је веома потребан и пожељно би било да је укључен, док у другим ситуацијама то зависи од контекста, наше слободне воље и расположења. Тачније, требало би да је тако јер ми углавном чинимо управо супротно, повучени навиком тоталне доступности. Примера ради, контекст предавања у амфитеатру не допушта да слушаоци у клупама буду истовремено електронски комуникационо доступни, с обзиром да то омета сам чин предавања. Примећујемо, ипак, да у пракси прадавач редовно мора више пута да напомиње слушаоце да искључе своје мобилне телефоне. А да не говоримо о крајње примитивној навици да се грчевито јављамо на телефонски позив за време директног разговора са другом особом или за време боравка код некога у гостима – тиме не само што прекидамо постојећу комуникацију са најближим окружењем, већ нисмо довољно увиђајни да се извинимо свом првобитном саговорнику који ће морати да слуша и наш разговор са другом личношћу. Све то заправо говори о веома јакој навици која је већ прешла у другу природу и указује на нешто веома важно: технологије бинарног кода су промениле не само свет око нас и не само свет међу нама (начин комуникације), већ полако мењају и свет у нама (тачније, мењају сам однос према самом чину општења и његову перцепцију са наше стране).
Проблематика тоталне доступности је, међутим, само један аспекат посебно важне појаве сажимање времена и простора (у стручној литератури се користи термин временско-просторна компресија). Све претходне цивилизације су у мањој или већој мери тежиле да скрате време потребно за превазилажење просторних дистанци и за обављање одређених радњи. Индустријска цивилизација је ту учинила велики помак производњом савремених видова транспорта и саобраћајних средстава која су омогућила да се хиљаде километара пређу у свега неколико часова. Са друге стране, бинарна цивилизација је отворила могућност да готово тренутно будемо „присутни“ на другом крају планете. То је донекле било могуће и у оквирима индустријске цивилизације, коришћењем телефона, радио таласа, телевизије… али је ипак имало своје техничке домете сведене на регионални ниво, ограничену интерактивност и немогућност двосмерног преноса пуног мултимедијалног сигнала у реалном времену. Сетимо се да је пре само петнаестак година у Србији пренос доброг звучног и видео сигнала преко интернета у реалном времену на други континент представљало прави технички подухват – тако нешто је на овим просторима први пут изведено током прославе Савиндана на Православном богословском факултету у Београду крајем деведесетих. Већ деценију касније свака српска домаћица је у паузама од кухињских обавеза могла из своје куће преко Скајпа да комуницира са својим пријатељима и сродницима из дијаспоре, и то уз пун мултимедијални пренос у реалном времену…
Наведена могућност директног, мултимедијалног и јефтиног глобалног контакта је веома интересантна и корисна за мисионарске сврхе, било да је реч о интерактивним предавањима преко интернета, слању мисионарских порука или организацији мисионарских активности. Ова могућност на личном плану, међутим, ствара један озбиљан парадокс који карактерише све масовне медије: људи који су удаљени хиљадама километара постају ближи, док они који су у непосредној близини постају даљи. Наведимо једноставан пример. Својевремено је наш јавни медијски сервис на свом интернет сајту поставио веома занимљив видео запис, на коме је било приказано једно венчање. За време док је свештеник читао молитву у једном тренутку млада је испод вела извадила мобилни телефон и почела да пише поруку некоме. У том тренутку, она је „некоме тамо“ била веома близу у мислено-комуникационом смислу, док се истовремено изразито „удаљила“ од младожење и свештеника. Другим речима речено, она је била поред њих двојице, али није била са њима у молитвеном чину. Сведено на опште категорије, сажимање времена и простора рађа парадокс упоредног присуства на даљину и одсуства из близине. Ово није редак феномен: обратимо пажњу на људе који у ресторану седе за истим столом, а сваки је заправо за својим уређајем; или на децу која су по цео дан у комуникацији преко „мреже“, а све мање у реалном и квалитетном општењу са својим укућанима.
На ову сферу се надовезује још сложенији проблем, а то је појава виртуелних идентитета. Бинарна цивилизације је по први пут у историји отворила могућност да човек створи потпуно нови, виртуелни идентитет у виртуелном свету. Друштвене мреже и форуми су једноставан пример како то функционише у пракси. Путем свог виртуелног профила или комуникације у оквиру неке електронске групе, човек временом остварује неку врсту новог идентитета који одржава на дневном нивоу. Колико таква врста комуникације уме да буде озбиљан изазов за човека, сведоче случајеви младих људи који у најмању руку падају у депресију када су изопштени или прокажени у неком електронском простору, будући да су управо у њему пронашли свој свет. Наравно, не мора само по себи да буде проблем уколико неко пронађе везу са другима кроз комуникацију у виртуелној сфери, поготово ако је сведено на решавање практичних питања и „дозирано“ у времену, но проблем дефинитивно настаје када се створи јаз или чак конфронтација између физичког и виртуелног идентитета. Тада имамо раздор између онога што човек у физичким односима заиста јесте и онога што себе у електронској комуникацији представља. Ово отвара проблем духовне схизофреније: човек у директним физичким релацијима у кући, на послу, у школи постоји у једном „издању“, док у електронском свету живи потпуно други живот. Проблематика псеудонимности која је толико присутна на Интернету целу ову причу само додатно усложњава.
Какве везе виртуелна реалност има са хришћанством и зашто би нам девијације виртуелних идентитета уопште представљале проблем у пракси црквеног живота? За православне хришћане центар живота и идентитета је, разуме се, у Христу Господу, али ово не треба схватити индивидуалистички (у смислу одвојености од других верујућих), већ пре свега кроз литургијско-подвижнички живот који врхуни у учешћу на конкретном литургијском сабрању Цркве. Нажалост, ми већ годинама имамо случај да један број православних хришћана осећа већу повезаност, синергију и припадност виртуелним електронским сабрањима на разним хришћанским форумима и групама (који, понављамо, имају и своју добру страну уколико су правилно усмерени и временски незахтевни), него са својим литургијским сабрањем на коме се заједно Богу моле и причешћују. То је тачка у којој се проблем виртуелних идентитета веома јасно рефлектује и на црквеном животу и позива на практично решавање.
Бинарна цивилизација има још једну важну особину – она је веома привлачна и сугестивна, управо због могућности стварања потпуно новог, виртуелног света и учешћа у њему. Подсетимо се овом приликом да је човек створен по икони и подобију Божијем и да је, између осталог, призван и да ствара, управо по угледу на свог Величанственог Творца. Човек то чини на различите начине (између осталог и коришћењем електронских технологија), но тежњу за стварањем не можемо једноставно применити на виртуелну реалност, концепт који омогућава живот у имагинарном електронском свету. Виртуелна реалност као таква може бити корисна за образовне и научне сврхе где јој је сврха тачно одређена и границе исцртане – студенти медицине, архитектуре, војних академија… могу имати велике користи од виртуелних симулатора. Но када VR постане замена физичке реалности и када човек просто „урони“ у њу да би побегао од реалног света и његових проблема (уместо да се хвата у коштац са искушењима) или да би пронашао неки други живот (уместо да преобрази постојећи и реални), онда већ имамо озбиљан проблем. Тај проблем можда није велики када, примера ради, начелница једне београдске лабораторије позове сарадницу на консултације, а она одговори да „долази чим залије шаргарепу“ (коју „залива“ у паузама од посла, на виртуелном симулатору на рачунару, а не у самој лабораторији, наравно). Са друге стране, када београдском парохијском свештенику дође парохијанка која жели да се разведе од свога супруга јер он у последње две године живи искључиво у свету тродимензионалних видео игара и не занима га ништа друго, онда је то већ нешто веома, веома забрињавајуће и позива нас да озбиљно схватимо природу нових изазова који су пред нама.
На крају, после све ове „аналитике“, да ли се може пронаћи решење за наведене и многе друге дигиталне изазове које нам бинарна цивилизација намеће? Према нашем скромном мишљењу, једно од решења је следећа тријада: 1) постојана, трезвена и расудљива свест о технолошким феноменима, на основу које се може донети став који треба додатно вредновати из перспективе саборног искуства Цркве; 2) слобода за примену таквог става, који се некада неће поклопити са већинским ставом у друштву и 3) подвижнички начин живота у односу према технологији, који подразумева не само коришћење, већ и спремност на повлачење прецизних граница у складу са претходна два услова. Одговор се, дакле, не своди на једноставан конзервативизам и негирање бинарне цивилизације, а још мање на површни модернизам који позива на безусловно и некритичко праћење трендова. Наш хришћански пут у решавању ове проблематике треба да је темељног карактера и да се тиче како суштинског, концептуалног преиспитивања технологије тако и конкретних технолошких решења и начина њиховог коришћења у датом контексту. У том смислу троделни императив здравог расуђивања, константног подвига и слободe јесте једини одговор достојан хришћанина, како у давно прошлим временима, тако и у цивилизацији бинарног кода.
Текст је настао на основу предавања одржаног у Коларчевој задужбини 18. јуна 2013. године поводом књиге „Дигитални изазов – путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода“