Човек и технологија

Расправа о глобализацији се у широј јавности углавном своди на економско-финансијски аспект и дискурс еколошких питања (обе теме су додатно актуелизоване због две кризе глобалног карактера: економске и еколошке). Ширина, слојевитост, па и противречности процеса глобализације ипак далеко превазилазе поменуте равни. У том ширем контексту глобализација се намеће као изазов Православној цркви, која већ неко време промишља решења за мисију и функционисање њених чланова у савременом свету. Наставак текста »

Пре разматрања конкретних етичких корена глобалне финансијске кризе претходно морамо да идентификујемо саме темеље савременог финансијског система. Глобални финансијски систем је (чак и у неким земљама чији се поредак сматра комунистичким, попут Кине) базиран на капиталистичком систему вредности и начину функционисања. Једна од најпознатијих (и најзанимљивијих) теза о историјском настанку таквог система је студија Макса Вебера под називом Протестантска етика и дух капитализма. Вебер је корен капиталистичког система пронашао у друштвеном утицају учења о предестинацији Жана Калвина, предводника једног од три доминантне гране раног протестантизма. Наставак текста »

Већ неколико година проблематика биометријских система идентификације заокупља пажњу стручне јавности, али и ширих слојева друштва у целом свету. На подручју наше помесне Цркве ово питање често покрећу православни верници у разговорима са својим парохијским свештеницима и духовницима. Слично је било и у погледу биометријских личних карти, о којима је доста писано у претходних неколико година и ту тему нема потребе ништа додатно апсолвирати, осим евентуално подсетити да грађани имају право да бирају да ли ће на новим пластифицираним исправама имати чип или не (регулисано Уредбом Владе под редним бројем 110-320/2007). Наставак текста »

Када је реч о проучавању тоталитаризма потребно је поћи од почетног разликовања његове феноменолошке сфере и саме суштине, не ради вештачког раздвајања, већ ради доласка до целовитог увида. У вези са тим, потребно је упоредо применити три приступа: историјски, правно-теоријски и философски. У историјском смислу је несумњиво да у досадашње тоталитарне поретке у ужем смислу спадају Хитлерова нацистичка Немачка и Стаљинов комунистички СССР, а условно и Мусолинијева фашистичка Италија. Наставак текста »

Одговор на питање постављено насловом овог округлог стола ће се разликовати у зависности од претходно усвојених антрополошких премиса и начелног става у погледу човекове природе. За оне који прихватају материјалистички поглед на свет одговор на питање хоће ли и, уопште, могу ли машине заменити људе можe бити позитиван, с обзиром да у том гледишту човек преставља само телесну, материјалну компонетну, затворени систем у оквиру кога се дешавају бројни хемијски и физички процеси које називамо разменом материје и енергије. Ако би то било све што је човек, онда би га заиста могли прецизно дефинисати, а самим тим и потпуно симулирати уз помоћ концепта вештачке интелигенције. Преостало би једино време и рад за развијање технологије за тако нешто. Наставак текста »

Мисионарски задатак Српске Православне Цркве данас је немогуће остварити ван активног учешћа оцрковљених младих људи и ту нема спора. Дакле, када младе људе већ приведемо Цркви и када они осете тај благодатни живот и науче онолико колико је потребно о животу у Христу, потребно је да их укључимо у служење Цркви. Оно што је спорно и за дискусију јесте пре свега начин служења младих тој мисији. Чини нам се упутним да зарад темељности разложимо ову проблематику на две велике области: улогу односно младих из верног народа Божијег и улогу младих у оквиру јерархије (ђакона и свештеника пре свега). Наставак текста »

Често имамо прилику да чујемо констатацију да је време у коме живимо тешко. То није у потпуности тачно, поготово у односу на тежину времена косовских јунака и и времена које је уследило после Косовске битке. Опет, не можемо рећи ни да живимо у лагодном времену – довољно је да се окренемо око себе и приметимо толико несрећних људи који живе на рубу материјалне егзистенције. Како онда можемо окарактерисати наше време? Прави одговор је да живимо у сложеном времену које одликује један изузетно сложен феномен, а то је глобализација. Тај феномен није могуће свести на једну раван, економско-финансијску, мада се то најчешће чини. Наставак текста »

Српска Православна Црква преко својих стручних тела какав је Центар за проучавање и употребу савремених технологија препознаje иницијативу за доношење националне стратегије за безбедност информација као цивилизацијски важну и добро је што је од стране организатора позвана да се укључи у дискусију. СПЦ овом и сличним изазовима приступа превасходно из начелног аспекта (што не искључује практичне импликације) и иманентан јој је виши ниво апстракције у методолошком смислу (што омогућава сагледавање проблема у пуном обиму). Наставак текста »

Човек, Црква, технологија, савремени свет. Проблем слободе и критичке мисли у технолошкој цивилизацији. Паноптички системи надзора и право на приватност. Медијски напади на СПЦ. Црква и Интернет. Однос информационог и индустријског друштва. Информисање и хришћански ритам живота. Проблем радикалног индивидуализма и личности у савременом свету.  Критички однос према савременим технологијама. Цивилизацијска одговорност Цркве. Комплетан интервју у MP3 формату, дат на Радио Београду 2 у емисији Атлантис, 3. марта 2009. године.

…Да је литургијски доживљај у цркви незаменљив слаже се и ђакон Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско- карловачкој: – Иако нисам резервисан према интернету, и имам свој сајт у форми блога, према „Фејсбуку” имам приличну резерву управо због његовог концепта. Црква не би требало да користи ову социјалну мрежу. Првенствено због тога што се на овом сајту појављују профили у чију аутентичност нико не може бити сигуран. Чак и када се ради о групама и „фан страницама”, питање је да ли је особа којој је страница посвећена сагласна са тим. Лично не верујем , да је ико од твораца група посвећених Патријарху Павлу које се могу пронаћи на овом сајту, питао Његову светост за дозволу – каже он за „Политику”. Наставак текста »

Последњих неколико година се појавило више студија и есеја са тезом о тобожњем фундаменталистичком духу који прожима живот Српске Православне Цркве (СПЦ). Недавно је на интернету објављена још једна (за сада непотписана) студија тог типа, под називом Филозофско-теолошки извори антиевропског и антизападног дискурса у СПЦ. Она је занимљива зато што поред познате приче о фундаментализму и антизападном ставу СПЦ доноси допунску тезу о „српско-православном конзервативизму“ када је у питању употреба савремених информационих технологија. Наставак текста »

На овим просторима влада стереотип да је СПЦ један крајње конзервативан организам, што није тачно. Само постојање Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој, јединог те врсте у православном свету, говори супротно. О авангардности Православне Цркве на васељенском нивоу у овом погледу говори и православни супер-портал под називом Православно хришћанство који је веома сличан WEB.DEP пројекту, с том разликом што концептуално није окренут ка форумима и вестима и што је доступан на око тридесет светских језика. Што се теме такозване електронске демократије тиче, она је једна од саставних области концепта информационог друштва и њу треба посматрати из три начелна аспекта, иманентна сваком слободном друштву. Та три принципијелна аспекта су право, истина и слобода, од којих је последњи најважнији. Њих је у вредносном смислу могуће транспоновати у електронски свет. Наставак текста »

Недавнo оглашавање у јавности Светог архијерејског синода СПЦ у вези са Предлогом статута АП Војводине, а потом и реакцијаповодом Предлога закона о забрани дискриминације у једном делу јавности покренули су бурне реакције. Нешто слично се десило и пре неколико година када је СПЦ индуковала јавну дебату о електронској приватности и прва затражила доношење новог Закона о заштити података о личности. У сва три случаја интелектуални и медијски кругови ненаклоњени Цркви нису толико критиковали њену аргументацију, колико чињеницу да је она уопште реаговала. „Црква нема права да се меша у политику“, „То нису питања којима СПЦ треба да се бави“, „Зауставимо клерикализацију Србије“… само су најчешће пароле дела јавности који сматра да је секуларизам доведен у питање друштвеним иницијативама Цркве. Колико је овакво тумачење секуларног устројства државе аутентично? Наставак текста »

Већ смо током првог панела приметили да је ова тема веома контроверзна и да у вези са њој постоје дијаметрално супротни ставови. Поставља се питање: зашто је то тако? Притом, дијаметрално супротни ставови о биометрији се не чују се само код нас, таква је ситуација и у свету. Зашто је до тога дошло? Да ли постоји неки апстрактан разлог или једноставно све може бити сведено на неку матрицу како бисмо лакше могли испитивати ову проблематику?

Осврнуо бих се, за почетак, на један врло површан аргумент неолудизма, на који сам јавно одговорио политикологу који је тврдио да је критички став према биометријским системима у принципу нека нова врста лудизма у 21. веку. Упитао сам га: зашто је онда стотину професора и стручних сарадника Лондонске школе економије и политичких наука било против тог пројекта? Зашто су многи, чак и престижни информатичари, у начелу – дакле, не само имплементационо, него и у начелу – против увођења биометријских система идентификације? Често сам у том контексту помињао професора Роџера Кларка са Аустралијског националног универзитета, затим Бруса Шнајера, највећег светског стручњака за примењену криптографију, као и многе друге људе који су неспорни ауторитети у информатичком свету.
Лично сматрам да је дубока подељеност која је настала поводом овог питања резултат различитог методолошког приступа у проучавању ове проблематике. На првом месту, уколико се осврнемо на различиту методолошку матрицу, рекао бих да проблем представља сувише често пристуна редукционистичка метода. Наиме, најчешће се проблематика биометријских система идентификације и њиховог изучавања своди на техничку применљивост, а понекад и на усклађеност са постојећим правним нормама. Она се не ставља у шири контекст и веома мало је мултидисциплинарних студија које би овај проблем разложиле и посматрале из више различитих аспеката. Филип Ејдус је поменуо моју студију у којој сам се трудио да применим такав методолошки приступ и надам се да сам бар донекле у томе успео. Та студија је пред вама, а стручној и широј јавности дата је на увид пре годину дана (изашла је 2007. у издању Института за политичке студије у Београду). Други предуслов који је битно испунити, ако ову тему желимо темељно да обрадимо, јесте висок ниво непристрасности и објективности. Наиме, нисам за то да се сви ставови стављају у исту раван. Не можемо поредити ставове водећих биометријских корпорација, које продају опрему и које се руководе искључиво принципом профита, и студију већ поменуте Лондонске школе економије и политичких наука. Пре свега, то не можемо учинити зато што је у реномираним академским установама иманентно то да имају висок ниво научне лојалности, објективности и непристрасности. Исто тако, не можемо се руководити ставовима које ћемо наћи у „жутој штампи“, коју пре свега занима повећање тиража јер ће ова штампа лансирати сензационалистичке вести само да би повећала свој тираж.
Дакле, у проучавању проблема биометријских система идентификације увек морамо неизоставно полазити од ставова академских кругова. Треба нагласити и то да биометријске системе идентификације превасходно треба посматрати у контексту њихових друштвених импликација. Иако постоје технички проблеми, које смо на првом панелу донекле размотрили, они нису примарни, а нису ни најбитнији. Проблем друштвених импликација би требало разложити на тренутно актуелне друштвене импликације и на друштвене импликације које би могле уследити у ближој или даљој будућности. У англосаксонском свету су већ сада видљиве неке од тих импликација. Подсетићу вас да су у том свету донедавно биометријски подаци, у овом облику какав видимо данас, узимани искључиво од криминалаца. FBI, примера ради, има највећу базу биометријских података коју чини негде око 60 милиона отисака и колико ми је познато, то је највећа биометријска база података на свету. Но одскора се од обичних грађана узимају биометријски подаци и то већ шаље одређену поруку: пре свега, осећа се да постоји неповерење између државе и грађана. Држава нема толико поверења у грађане и то de facto утиче, макар и посредно, на рушење оног што зовемо претпоставка невиности, која је фундаментална за свако слободно друштво. Неповерење тако постаје двосмерно, јер уколико држава не верује грађанима, аутоматски се код грађана јавља нека врста нелагодности (не толико неповерења колико нелагодности), с обзиром на то да је грађанин свестан да држава о њему прикупља огроман број података. Тиме практично улазимо у један затворен круг. Додатно, неповерење грађана прати и доза несигурности. Вероватно сте више пута чули за случајеве масовних крађа података (поготово у Великој Британији) који су се догодили у последњих годину дана. Грађани се стога не осећају сигурно и постављају питање: шта ће бити са њиховим подацима када једном буду централизовани?.Напоменуо сам малопре да је биометријски податак страховито осетљив податак. Зашто? Уколико је компромитован или украден, не може се заменити другим. Просто, биометрија остаје иста за цео живот и то је крађа која је учињена до краја.
То су неке актуелне импликације које она има на друштвеном плану. Припадам оној групи људи која сматра да овај пројекат није проблематичан, због тога што носи неке тренутне друштвене импликације, већ због друштвених импликација које би могле да уследе у будућности. То је оно о чему професор Кларк говори када каже да је ово само танак крај клина који отвара простор за тоталитарне пројекте. Наиме, већа концентрација информација о грађанима у рукама било ког режима једноставно повећава ток режима. То је поготово случај онда када идемо ка тим централизованим базама података и ка употреби јединствених идентификатора за различите трансакције. Рецимо, код нас је тај јединствени идентификатор ЈМБГ, о коме треба тек расправљати, с обзиром на то да се овим новим Законом о личној карти, колико је мени познато, предлаже да се узима двоструки јединствени матични лични број, односно и број носиоца и број његовог родитеља, што већ омогућава директно укрштање база података. То је већ посебна тема у коју сада нећу залазити. Шта је основни проблем код биометријских система идентификације? Чињеница да они једнозначно одређују носиоца биометријског податка може у ближој или даљој будућности бити употребљена за новчане трансакције. На Западу данас постоје пилот пројекти, који полако улазе у фазу шире реализације, пројекти biopay система, у којима корисник са собом не носи чак ни платне картице, већ искључиво својом биометријом плаћа неки производ. Предуслов за то је да постоји централна база биометријских података са којом ће се сравнити податак који корисник даје. При томе, што је врло занимљиво, цене су знатно ниже када купујете на овај начин, што представља нелојалан начин за увођење биометријских система идентификације. Уколико би у ближој или даљој будућности све ишло ка већој интеграцији докумената и уколико би биометријски систем идентификације, или неки концептуално сличан, био искоришћен да се потпуно укине анонимност протока новца, можда опет под изговором неке сигурносне претње, онда ћемо доћи до тога да имамо информационо контролисано друштво. Уколико у друштву постоји контрола над свим токовима новца, ту појединац постаје опортуниста. Даћу конкретан пример. Замислите, рецимо, човека који стално, годинама купује неки опозициони часопис, али не жели да се из било којих разлога то истиче у јавности. Можда, једноставно, није довољно храбар да каже свој став. Уколико тај часопис купује данас, он може остати потпуно непримећен. Отићи ће до трафике и купиће га готовином. Притом ће наставити несметано да иде на гласање и да анонимно гласа за своју политичку опцију, итд. Уколико ми данас некритички посматрамо ову област, уколико се тако одређујемо и пустимо да се ствари регулишу саме од себе, као и уколико бисмо дозволили постојање аутоматизованих система плаћања, дошли бисмо сутра у ситуацију да тај појединац неће желети да узима тај часопис, јер ће претпоставити да неко то већ прати, да ће можда изгубити право на стипендирање или да неће бити подобан у друштву. И не само то. Доћи ћемо у ситуацију да ће он у сваком тренутку покушавати да се понаша опортунистички. Мени је жао што колегиница Кољевић није дошла. Претпоставио сам да ће она мало више говорити о том тзв. паноптичком систему надзора, пошто нисам тако добар познавалац тог домена философске мисли Мишела Фукоа као она, и да ће нешто ближе рећи о томе, али у суштини то је то. Како год, сви интелектуалци које брине ово питање усмеравају пажњу на нешто што бисмо могли назвати информационо контролисано друштво, што је крајњи продукт до кога ћемо доћи уколико некритички размишљамо о овоме. То је тај паноптички систем, Паноптикон, како га је Фуко назвао, а нешто је и Филип Ејдус о томе писао својевремено.
Посебан проблем постоји код тзв. биочип решења. Ту би философи требало активно да се укључе у расправу. Вероватно вам је занимљиво било то што је Црква у Србији међу првима реаговала и зашто се то десило, односно откуд то да Црква има неке везе са биометријом. Разлог је врло једноставан. У почетку су групе верника самоиницијативно питале епископе да ли је поменути биометријски систем идентификације нека врста технолошке увертире за увођење оног технолошког суперсистема који је описан у Откровењу Јовановом, где један светски хегемон користи специфичан систем обележавања људи и контролише све, апсолутно све трансакције, а људи који не желе да прихвате такав систем бивају стављени на маргине друштва. Епископи су, по мом мишљењу, начинили најбољи могући корак. Нису се хватали у коштац са проблемима биометријских система идентификације, с обзиром на то да нису инжењери већ теолози, него су позвали људе из струке, информатичаре, правнике, филозофе, социологе, политикологе и организовали заредом неколико стручних симпосиона. У томе је предњачила Жичка епархија и на крају је сам Синод тражио да Црква направи једну студију за своје потребе како би Црква што прецизније одредила свој став о томе. Од Синода сам тада добио задужење да као службеник Информационо-документационог центра на Православном богословском факултету саставим стручно мишљење. Оно ми је послужило као основа за креирање петоструко веће студије. На основу свих тих закључака, стручних симпозијума и научних скупова, Црква је оформила став да тај пројекат треба обавезно размотрити и покренути јавне расправе, као и да Влади мора бити сугерисано да стави мораторијум на цео систем док се све то не испита и да, на крају крајева, треба повући Закон, јер је лоше написан. Тој иницијативи придружиле су се иницијативе разних невладиних организација. Господин Александар Павић је председник једне од њих. Малопре смо поменули господина Родољуба Шабића, који је такође изнео критички став. Било је ту још независних интелектуалаца који су писали текстове о овој теми. То је некако спонтано кренуло и на крају је, хвала Богу, дало плода – доента је уредба која сама по себи није добро решење, али боље је него никакво.
Закључујем своје излагање. Када је реч о биометријским системима идентификације, критички приступ и проактивно осмишљавање целе проблематике треба да буду императив. Све оно што представља опортунистички или реактивни став, све оно што представља склањање пред културом безбедности без постојања икаквог личног става, води нас у ближој или даљој будућности ка нечему што је тоталитарно окружење. Мислим да највећу одговорност када је у питању ова проблематика имају академске институције и представници аутентичних грађанских иницијатива, каква је и ова иницијатива коју је данас уприличио Центар за цивилно-војне односе.

Ауторизована верзија излагања са округлог стола одржаног у Medija centru 3. 3. 2008. (првобитна верзија објављена у часопису Bezbednost zapadnog balkana 9-10).
Наставак текста »

Светска криза и криза у српском ИТ-у. Однос Цркве према савременим технологијама. Концепт Центра за проучавање и употребу савремених технологија. Активно учешће Центра у развоју нових технологија у Србији. Стање на српској сцени информатичких часописа – проблем опортунизма. Примена teleconferencing-a у и савремених технологија у СПЦ – некад и сад. Изазови који су пред нама. Директни download интервјуа (MP3).

*Интервју дат за радио емисију Dobar Dan IT (бр.18) крајем децембра 2008.

Експертске анализе јасно предочавају да проблем глобалне финансијске кризе не може бити решен простим стимулансом посрнулог тржишта. Разлог је једноставан: генератор кризе на тај начин не би био уништен већ бивременом само ојачао претећи још већим последицама. Потребна је промена у самој структури система који је дубоко дехуманизован с обзиром на то да се у његовом центру као врхунска вредност не налази човек већ профит. Иако је цео систем усмерен ка задовољавању потреба човека као јединке, управо је човек постао производ сведен на квантитативно одредиве категорије радног учинка у контексту остваривања нечијег профита. Од субјекта куповине он се суштински свео на објекат у једном немилосрдном систему у коме је богатство једина светиња. Ту је основни етички генератор кризе: похлепа невиђених размера. Наставак текста »

У академском свету, термин глобализација почиње прецизније да се формулише осамдесетих година, а током деведесетих постаје незаобилазан како у научним круговима тако и популарној литератури. Он се од тада углавном користио у редукованом погледу и сводио на економско-финансијски аспект, најчешће посматрано кроз интеграцију тржишта роба и капитала широм света уз смањење баријера које се односе на међународну трговину и инвестиције. Такав економски усмерен и ограничен приступ представља упрошћавање које ни издалека не даје потпуну слику – економски и финансијски фактори јесу spiritus movens процеса глобализације, али га ни у ком случају не исцрпљују. Наставак текста »

– У уводнику за тему броја „Православног мисионара“ навели сте да је дилема „кандило или рачунар“ временом прерасла у тврдњу „и кандило и рачунар“. Значи ли то да у нашој Цркви висе нема отпора употреби нових информационих технологија или је знатно мањи него што је био?

Ту дилему „или…или“ су постављали људи ван Цркве упркос томе што она никада није имала отпор према информационим технологијама – тачније, имала је афирмативно-критички став који и данас негује. Наставак текста »

Синтагму „уметност обмане“ је некадашњи најпознатији хакер, Кевин Митник, искористио за наслов своје књиге у којој објашњава начине извођења суптилних електронских превара. Ова синтагма је веома подесна и за именовање једне од суптилних превара у свету генерализованих медијских комуникација, а то је елиминисање аутентичног контекста из медијске поруке. Не постоји књига, текст, говор… који на тај начин не могу бити погрешно представљени или, можда је боље рећи, уклопљени у сасвим нов контекст. Уметност обмане у том погледу није толико у импутирању непостојећих цитата колико у деконтекстуализацији (уклању постојећег контекста) односно реконтекстуализацији (стварању новог контекста). Наставак текста »

Своје излагање почињем чињеницом да се данас, по први пут у истори људског рода, поставља питање: да ли ће књига у свом класичном облику преживети до краја нашег столећа? Ово питање се поставља углавном зато што папир бива све више потискиван као медијум преноса поруке и што су људи данас у великој мери одвикнути од читања, а навикнути на инстант поруке. Електронски медијуми, поред тога што су супстанцијално другачији од папирних, утичу и на форму текстуалне поруке јер се она све више појављује у виду хипер-текста тј. директних и брзих веза ка другим страницама. Традиционални процес читања бива тим концептом доведен у питање и многи се питају да ли довољно размишљамо о последицама таквог приступа, где је акценат све више на проналажењу потребне информације, а све мање на удубљивању и стицању знања. Можда је Елиот заиста био визионар када се упитао да ли је знање заменило мудрост, а информација заменила знање. Ипак, чини се да то не мора бити тако… Наставак текста »